Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ј КРАЉ АЛЕКСАНДАР 1. (1893 — 1908)

(друга половина и крај његове владавине).

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ

Ми смо на завршетку књиге Ш. изнели, како је неочекивано, управо ноћу између 7. и 8. октобра 1897. одмах по доласку у Беград, из иностранства и Краља оца и Краља сина, извршено обарање Радикалне владе. Ту смо описали и расположења која је овај пад изазвао, како код Радикала, тако и код остале две Странке. Нагласили смо, да ова смена, према околностима тамо означеним, није била дело мудрости, из два разлога: Што су се Радикали, за последне своје владе, доиста трудили да буду прилагодни и с тога је непотребно било смењивати их; а нисмо пропустили додати, да је Радикална Странка, по својој још знатној тада још неподељеној бројној снази, била важан политички чинилац, И узевши та два факта — прилагодност с једне и релативну јачину Радикалне Странке, с друге стране — дошли смо до закључка, да би мало дубље процењивање положаја сасвим противно поступање налагало.

Но сва су та резоновања била безпредметна, пред свршеним чином, да Краљ — или боље речено: Краљеви — нису хтели имати Радикале као своје саветодавце и управљаче државом.

___Зашто управо» То би било тешко погодити, сем просте ћуди оба Краља, који су навикли на ове промене и вршили их — нарочито у периоду од 1893. — неспречено, кад год су хтели, нарочито уз аплаузе било једне или, за тим, друге стране.

Па ипак, по ономе што је следовало овој промени у облику нове владе др. Владана Ђорђевића од 11. октобра 1897. године дао би се извести закључак: да су Краљеви били решени да искључе од сада партијске владавине. Да ли је овај обрт у назорима њиховим дошао као начелна одлука против партијских влада у опште, или против Радикалне владе на по се, није овде главно. Јер, на крају крајева, у то време, па и при саставу нове владе од 11. октобра, у Србији није било виђене политичке личности, која не би припадала једној од три тада признате Странке. Једини изузетак чинио је стално само Никола Христић, који је у својој засебитости, остао себи доследан, што му је, као што смо имали прилике да видимо, до сада не једном омогућило, да дође

на владу, у врло тешким приликама, као стишавалац политичких «страсти.