Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

· Ови су случајеви заболели радикале, чему су они, при свој уздржљивости, ипак дали одушке'. Е Но влада је употребила друго једно далеко важније средство, да умерене елементе у земљи увери да она није противу њих. Не обзирупи се на опозицију, која је вођена противу Владе у органу Либералне Странке „Српској Застави,“ и могла се читати на сваком листу њеноме, нити на махинације једне фракције напредњачке, која је се била окупила око „Погледа,“ и која је: радила противу Либерала, а за савез Напредњака са Радикалима (0 чему Немо доцније коју ближе рећи) влада је у целој земљи помагала и ЈЛиберале и Напредњаке. То помагање се односило у првом реду на

мин. иностр. дела; а уједно му је потчињен и „пресбиро“, којн је имао увек свога засебног шефа са особеном платом. Тако је изједначена деградација, коју је имао ранг начелника одељења према рангу саветника. После једва пет дана, 4. јануара 1898. „Одјек“ бр. 5. без коментара доноси вест, да је и Тауглановић дао „мотивисану оставку“ на чланство у радик. главном одбору. 'И ако се није јавно износило, ова је оставка Таушановићева била у цељи да Као поради на оснивању некога новчаног завод: у Солуну, одакле би се помагало Србима у Турској иако би се могло поставити питање: а за што то све није могао чинити и као члан глав. одбора» Као управник Беогр. Задруге, Таушановић није добио неку формалну држ. службу ол владе; али је добио мисију од једне владе, која је на сваком кораку нападана од стране радикалне. Ми не можемо знати за ближе побуде са којих су оба ова виђена човека из Радик. Странке ушла или са свим, или у пола у службу влади др. Владановој, Можпа је. ту било и пресије и друге врсте, у којој је срце одржало победу, родитељ над политичаром, ма да се Ј. Ђаји није никада могла пребацити грамзивост.

Таушановић је, по том, ишао у Солун и Цариград, и из разлога нама непознатих, није имао успеха, вративши се 28. фебруара. Са њему својственом гипкошћу, он је у скоро поправио свој положај у странци и на новим изборима чак је биом кандидат за Београд. Ђаја је пак погле лесет месеца (11. окт.) наименован за 01правника послова, а ускоро (9. јан.) и за ванреднога посланика и опуномоћ. Министра, све у Атини, но куда није ни одлазио, и по том опет стављен 2. фебр. на расположење, (пошто је у очи нове године 1899. ишао на некакво „радикално вече“), а доцније дошао је понова у пензвју. Ми смо ове случајеве навели за потврду експеримената владиних на све стране, да ако не себе трајно оснажи, а оно бар противнике обеснажи).

: „Одјек“ бр. 7. после нове 1898. године, а у првом чланку, додирујући ове своје губитке, вели од речи до речи:

„Г. Јов. Ђаја, доскорашњи директор „Народа“, пређашњи Министар Унутрашњих Дела у радикалном кабинету, „ултрарадикалац“ који хоће одлучну политику, који тражи зграду и кључеве, долази у индат г. др. Владану и постаје његов Начелник, не тражећи ни савета ни мишљења од својих дојучерашњих другова за то..... Г. Коста С. Таушановић, власник „Народа,“ стари радикалац и пређашњи Министар Прнвреде и Унутрашњих Послова у Радикалним кабинетима, такође човек, који хоће и тражи оддучнију политику, добија аудијенцију и даје мотивисану 06тавку, прима послове, који истина нису по себи политички, али који се, у даном тренутку згодно могу употребити као такви — нарочито с обзиром на личност, којој се поверавају и која их ради.“ МИ онда орган Радчкатне Странке, без сумње као израз самога Главнога Одбора, завршује овим општим погледом: „...Од Радикалне Странке може неко и отпасти, али она ће остати оно што и јесте, оно што је била јуче и прекјуче,.. Највише, што они (Влада и противници Радикалне Странке) могу постићи јесте то, да Радикална Странка изгуби једнога или хва виђена члака своја... Али, ако то и буде, то ће бити само нова потврда оној великој истини, да се крајности додирију и оној изреци Француској: „Оп гемјеп! (опјош а 5е5 ргепмег5 атошгз,“ Да ли се овде мисли на „прву љубав“ оба ова члана Радикалне Странке према коме од Краљева, или Краљева према њима, то је од споредног значења. Ако он се хтеле правити малициозче призедбе, довољно је само још напоменути, да је између обе те стране — т. ј. Краља и целе Радикалне Странке — било ипак потајне љубави.