Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

64 ЖИВ. ЖИВАВОВИЋ

продају за готово, — нарочито су били погођени овом мером. Партијски листови за љубав својих пријатеља, који на нешто оштрији начин, а на рачун уредништва, или се бране или напагају, веше су и иначе изложени материјалним штетама, које их стижу у облику казне. Како било да било: на глас о усвајању кауције у Скупштини код неких се Либерала у Београду зачне мисао да ко оде журно у Ниш, и да представи лично Краљу како је та мера тешка, те да Краљ то не санкционише. Ристић је требао томе изасланику дати овлашћење да може Краљу рећи да то говори у име његово, Ристићево; као носиоца те поруке означе писца овога дела. Ристић је сумњао о успеху али није хтео одбити пријатељска неваљивања и сам се најпосле реши за тај корак, а писац опет, и ако се Ристић за њ прибојавао да му се што не деси непријатно, није се хтео оградити од те мисије, не хотећи ни Ристићу ни пријатељима дати повода да мисле: да он није вољан и да се изложи за њих ако и то треба. Но, како је 7. јула била дебата још у току и могла се свршити док изасланик Либерални изгђе пред Краља, буде постављено питање: Дали ће имати користи н у том случају ићи у Ниш На то питање Ристић, 7. јула одговори овим писамцетом: „Драги г. Живане, Ми смо предвиђали да закон може проћи међу тим кроз Н. Скупштину, па смо се ипак сагласили били, да идеш. Ја сам и сад при томе; јер ипак може бити од користи, Ј. Р.“ Тако буде одлучено да се писац исте вечери 7. јула, крене у Ниш, где осване 8. јула, и одмах затражи писмом аудијенцију, која му доиста буде истог дана у 10 сати и одређена.

Краљ је примио писца у башти дворској, код водоскокз, који је као и све остало у старом трошном дворцу више мање подсећао на свога првог турског власника, од кога је дворац 1878. године купљен на начин описан у књизи !. овог дела.

Писац о. д. изјави Краљу за шта је дошао. Краљ је одмах дао познати да он нема намеру да откаже потврду закону, који је под његовом протекцијом и постао. Како је тога дана била завршна дебата о закону о штампи, Краљ без околишења изјави: да баш за то што је писац тога ради дошао, он ће још сутра да потврди тај закон. Тако је он доиста и понео датум: 9. јула. Но Краљ се није уставио само на овој изјави, која је по себи значила безуспешност целе ове мисије, већ је узвикнуо: „А знате ли ви, господине, да су за наше новинаре сзе ове казне, које закон о штампи предвиђа, ништавне; ја бих за новинаре завео шибу!“ Ово је већ било доста, да се свака даља дискусија напусти. Захваливши ипак на брзом пријему, писац и ако жалећи што Њ. Втако мисли, пође да иде, док ће му Краљ рећи: „Немојте ви мени овде да подбуњујете посланике, јер ви ваљда знате, да ћу ја о свему бити извештен и да ја у опште све знам шта се ради“. На то му писац одговори: „Ја сам слушао, Величанство, од старијих људи, који за такве прилике веле: ако брдо неће да падне, немој га гурати пући ће ти леђа, а ако брдо хоће да падне, уклони се од њега да те не заспе, па тако мислим и ја у овом случају.“