Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 65

А шта то значир>“ упитаће Краљ, као замисливши се нешто 0 ономе што је чуо, можда замишљајући под „брдом“ и себе сама. „Па, Величанство, значи то, ако је ово стање тврдо, шта му ја могу!“ „Добро, добро, завршиће Краљ, али опет вам кажем: да ви не подбуњујете посланике.“ Аудијенција је била свршена. После аудијенције писац ипак оде у Скупштину и ту затече у пуном јеку претрес Закона о Штампи. Посланици су били заузети дебатом, те се само са понеким могао видети; а сала у нишкој основној школи, где се држи Скупштина, немаше никакве удобности за „публику“. Стајало се при вратима, са скупштинским момцима, те с тога писац и не сачека крај дебате, која је требала, ма и дуже трајала, да се сврши. Као да се свима хитало и ако ствар није била лака, као што је показао случај са кауцијом. За то је писац још с јутра, кад је стигао, и пре аудијенције, нашао у парку неке посланике и нарочито једнога добро изгрдио за његово гласање за кауцију, напоменувши му да је он један од оних, који највише досађује с дописима који изазивају тужбе а он се крије за одговорног уредника и ко ће онда да плаћа за њега казне»!

Прошло беше и подне и ручак, кад око три сата, писца нађе пред хотел „Европом“ начелник нишки Ђорђе Генчић, и доиста пријатељским тоном и начином стави му на срце: Да првим идућим возом остави Ниш. Зашто» „Не питај зашто и по чијој жељи. Они су горе нервозни (подразумевајући ту Краљеве) и то нека ти буде довољно што ти кажем, па да уштедиш и себи и мени даље непријатности.“ Писац одговори: Да ће о томе промислити, и одеу парк пред Двором. Ту се сретне са Министром Унутрашњих Дела Андоновићем и изјавивши му своје чуђење са онога шта му је Начелник рекао, добије као одговор једно неодређено смејање, из кога се није могло знати, да ли је и Министар сложан са тим или не, или се смеје наивности питања, у претпоставци ваљда да и -писац није у незнању од куд тај ветар дува, према чему и Министар нема шта друго да ради но да се смеје чудном удесу, да Ристићева изасланика прогоне, по наредби Краљевој, из Ниша. Одмах за тим сретне писац код моста на Нишави и Белимарковића и каже му своју новост. „Како то може да будег узвикне пргаво Белимарковић, додавши одмах: „Нека, видећу ја то код Краља.“ Је ли што било од његове стране или не, писац не зна, јер га више у Нишу није видео. Али се пред вече опет јави Начелник Генчић и опет више молећи, но претећи, али износећи сву збиљу потребног одласка „првим возом,“ најпосле се успокоји кад му је писац изјавио: Да ће учинити по његовој жељи и то прво њему Генчићу, за љубав, пошто схвата и његов положај и као представника власти и као пријатеља, а иначе би пустио да се прогонство и „формално“ изврши.

У вече је писац био на станици, сачекав брзи воз од Пирота и оде у Београд. На станици га пред полазак учине пажљивим два пријатеља који су га испраћали на присуство једног полицијског писара који је од некуд носио назив „Шпиун,“ за кога

Пол. Ист. Србије ТУ 5