Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

78 жив. ЖИВАНОВИЋ

"одмах констатовати велики ступањ раздражености Краљеве, чим је чуо да су Либерали на скоку да пређу у отворену опозицију. 'У очима Краљевим то је била, ни више ни мање, но права издаја, неверство, фелонија м све што хоћете, само не израз једнога граЂанскога права слободних људи, и то људи, који су тражили одушке из своје притешњености, и људи који су имали права ин разлога, да се осећају увређени у своме поносу са поступања које им јеу део пало, само за то што су били стрпљиви. У заказани дан био је скоро пунобројно сакупљен цео Главни Одбор у Београду.

Први састанак Главног Одбора (11, октобра) у кући Јована "Ристића прошао је у већању о положају, о тешкоћи правца, који се има узети, о средствима која су неопходна. На тај састанак позвао је Ристић нарочитим писмом и Ј. Авакумовића, но он одговори да је „излишно“ да долази: што је и присутним пријатељима саопштено. Но на том састанку није донесена никаква одлука, већ и с тога, што је Јован Ристић позван изненада у Двор, и идући састанак заказан је сутра-дан (12. октобра) после подне. Поред разлога „за“ и „протав“ о ступању у акцију, о чему ћемо ниже говорити, било је и објашњења о овоме и ономе што је преко лета, до избора и после тога било, нарочито у погледу сепара-тистичког и често демонстративног држања Рибарчева. са којим је писац, као главни уредник „Српске Заставе“, измењао и по коју оштрију реч, штедећи личну страну и водећи рачуна о озбиљности момента, која је се уздизала до неке врсте свечаног тренутка. Наравно, све су то били одсеви супротности у много које чему; али није било време за свађу и потпун расцеп. Неко је овде требао да попусти, и писац није хтео бити страна, коју би после кривили за раздор и томе сличне недаће, које су Странку и довеле до овога тешкога стања и положаја. Има да се дода овде, да је Ристић у то време, ма да је био преко лета на опорављењу, патио од тешког дисања и у опште био је физички осетно онемоћно, и зко

1 Желећи да се васпостави јединство у Странци, и да се у њену средину, и у Глав. Одбор, врати Ј. Авакумовић који је већ три године ван њега, а из разлога, које смо на предњим листовима навели, Ристић је одмах био решен да на овај важан састанак зове и Авакумовића. Питање је било само о форми, дали да му преко ког заједничког пријатеља поручи да дође, или да му пише. Писац о. д. упитан од Ристића о томе, дао је мишљење: да би добро било да позив буде у форми која не допушта никаква тумачења са своје одређености дакле с. р. писмом. Ристић је тако и урадио, послав Авакумовићу писмо. преко Младена Сарића. Авакумовић одговори Сарићу да ће посетити Ристића и пре састанка Гл. Одбора, и да ће на састанак доћи но посета се та ипак не догоди. Кад год би га Сарин упитао што није отишао, он је говорио да још није стигао да оде, и да ће отићи. На сам дан састанка одговори Ристићу писмом: да је „излишно“ да и он долази. Писмо је било краће но какав телеграм, и без даљих објашњења. — Но то није уздржало Ристића да о положају Авакумовићу ипак води рачуна, као што се из саме следеће одлуке Гл. Одбора види. Ристић је, на жалост, и сувише добро осећао стање свога здравља, и, с обзиром и на непостојанство и других неких људи из своје политичке околине с једне, а на дужност Странке с друге стране, при свем непријатном искуству које је имао, није желео да остави Странку несложну и разједињену, а да у њој не буду сви први људи, па какви су такви су. То је све било доказ, колико је Ристић био у стању да се узвиси над свима осталим.

у