Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

50 жив. ЖИВАНОВИЋ

Чланови гл. одбора и повереници: Живан „Живановић, „ИВ. С. Величковић, Д. В. Радуловић, Љуб. Остојић, Ст. Стефановић, Куз. Паштровић, Мил. Т. Туцаковић, Пет. И. Јовановић, Пет. М. Николић, Саво Ј. Илић, Коста Д. Ризнић, А. Васпљевић, Светозар Стефановић, Дим. С. Христић, Васа Николић, Вића Петровић, А. П. Пешровић, Јуб. В. Ђерасимовић, Вел. Кундовић, Ст. Данчевић, Л. Јакшевац, д-р Никола Х. Николић, Вучко П. Илић, Владим. Стојановић, сви с. р.

На овом састанку били су, и своју сагласност на одлуку дали, поред осталих, и: Стојан Вељковић, подпредседник Савета у п, Димитрије Стојановић, директор железница, Стојан Бошковић, Александар Протић, Љуб. Узун. Мирковић, Васа Маџаревић, неки од представника свештенства и више других угледних пријатеља из Београда и унутрашњости. Кућа Јована Ристића, била је ова два дана, пуна пријатеља, као у негдашње најлепше дане политичког рада, одушевљења и једнодушности,

Све је било понешено једним и истим жељама. Томе су одговарали и новчани прилози, чији је упис, за покретање и одржање листа, одмах ту извршен, а новац, до даље употребе, у неколико хиљада динара, чим је скупљен, остављен код „Трговачке Банке“, чија управа беше Либерална, и која је, у своје време, и основана да као буде материјални ослонац и Странци; али то она није никада била, бар не мимо круг оних, који су имали непосредна утицаја на ток послова ове важне Банке; а они су били сви Либерали.

Новоизабрани Редакциони Одбор одмах приступи послу. Конституисана је сама редакција којој је на чело, као „директор“ листа по једногласној одлуци и жељи одбора стављен Живан Живановић. Стари, незахвални посао опет је пао на њега. Пријатељи његови, из реда оних, који су се желели прославити ударањем мимо Ристића, коме је писац о. д. био привржен, ти пријатељи, дакле, ни сад, као ни у време од 1890.—1895. нису се могли еманциповати од тражења, да Живановић не стави своје перо у службу Странке, као оружје, које су и противници Либерални и Живановићеви у читавом низу година добро знали и ценили. Али, и ако је Живановић жељен и држан на тим важним положајима, изложен свима непријатностима. ипак су ти исти пријатељи вазда имали неку засебну, сакривену „политику,“ коју су они терали по буџацима, по хотелима, по паланкама, а по потреби протурали је и на конференцијама и зборовима. Ова неискреност уродила је била својим жалосним плодом. Странка је у одсудним тренутцима, као што смо видели, била у нереду и растројству. Садашње прегнуће — коме је и писац посветио сву своју снагу — треба да даде бољега доказа за све, као што и изгледаше да ће тако бити. Но ово узгред, само за карактеристику, личних одношаја у Странци. Одређени су даље стални сарадници, а ускоро је нађен и одговорни уредник према новоме Закону. Дан 5. новембра био је одређен када треба да изађе „Српска Застава,“ докле ће се и кауција суду положити.