Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 131

Србија располаже“... „Имајући одрешене руке, а ни према ком никаквих обвеза, Србији није ни с које стране ништа сметало, да своју крајну одлуку одложи за повољније дане, ни — она то учини“.

Акције, дакле, у великом стилу није могло бити од стране Србије у 1866 години; ње није могло бити ни с обзиром на снагу противника, ни с обзиром на савезнике, који, као Грчка у првом Реду, нису излазили из оквира речи и добрих жеља, па, најпосле, ни с обзиром на још недовршену спрему Србије.

Но чујмо даље самог Ристића:

„Најпосле, остао је да се испита предлог о градовима. И ако би се он, према одзиву, који бејах нашао у Кнеза Михаила, имао сматрати већ као примљен, ствар ипак изгледаше, као да хоће да запне. Беше колебљивости и неверице у успех таквог корака... Да будемо потпуно праведни, напоменућемо само то, да је Мариновић, који је имао јаког гласа у питањима спољашње политике, одмах оценио умесност предлога, а не мање и Никола Христић, који је био свагда готов на све, па и на опасне кораке, који би били управљени против Турске, а његов глас није ни овде био без значаја, јер је у свима питањима био од осетне тежине.

„Кад се најпосле дошло до сагласности, да се корак учини, држало се у двору завршно саветовање, у коме су суделовали Гарашанин, Мариновић и писац ових врста.

„Кад ступисмо у канцеларију дворску, кнез Михаило рекне шаљиво Гарашанину : „Наш амбасадор хоће градове“. „Да, Господару, Ристић хоће да игра“, прихвати Гарашанин. Питање је, у основу, било примљено тако, да о њему није ни било дугога разговора.“ — —

Већано је само даље о начину, и утврђено, да се Србија обрати непосредно на Порту (а не и на вел. силе, по предлогу Мариновића), и то да буде писмом Кнежевим на вел. везира, у тону предусретљивом. Ти су предлози Ристићеви били и усвојени, писмо састављено и датирано под 17. октобра 1866. „19. октобра (1866) кренем се ја у Цариград снабдевен писмом Кнежевим за вел. везира, а испраћен из круга посвећеног у ствар свакојаким подсмешљивим досеткама, које су носиле на себи неверице и сумње“ — вели Ристић.

__И доиста корак је био важан, необичан можда, с погледом на прошлост, чак и дрзак. Али је, не мање, он био добро прорачуњен. То ће показати резултат.

28. октобра стигао је носилац тако важног документа у Цариград а сутра-дан одмах одлази на Порту, великом везиру. Овај је дакле писмо Кнежево имао тога (29. окт.) дана у рукама... „Ми ћемо се међу собом разговорити, па ћемо после разговорити с вама“, био је одговор Мехмед-Ружди-Паше, великог везира; „кад је већ учињен корак, ми ћемо га узети у претрес“, био је одговор и другог важног човека, Али-паше, министра спољ. послова, управо „душе отоманске владе“ како га цени сам Ристић. Никад оптимиста, и увек не идући пред догађаје, Ристић, јављајући

9“