Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

132 | жив. ЖИВАНОВИЋ

у Београд (29. окт.) да је „наш корак нашао бољи одзив, но што смо се могли надати“... „Али, да не бих ни себе ни владу излагао самообмани додадох (2. нов.): „да тиме немам намеру рећи, да је и успех нашем кораку осигуран; све, да би и успела ствар, имала би она да прође још кроз дуге и различите мене.“ Месец дана доцније (30. нов.) Ристић је, доследан себи, такође писао у Београд: „Семе је у своје време усађено, оно је добро заогрнуто; али ми се чини, да њему не помаже ђурђевска киша, већ да би требало добру мећаву, па да никне.“

И ако је улазак у децембар 1866. могао младог дипломату навести на фигуру о „мећави“, у ствари још није било никакве изречне опасности за учињени корак — сем дубоког ћутања, у које се беше завила Висока Порта, после тога. Она је кувала ствар; она се борила између свога убеђења, које је било близу попуштања и мњења фанатичког мухамеданства, које ће очевидно ствар схватити ружно и по владу неповољно; најпосле, страх је за вел. везира и министре долазио и од самог Султана: ко ће му то, кад и како поднети, и да ли неће један само ћудљив тренутак разбити све разлоге „дивана“.

Међу тим и „мећава“, о којој је Ристић говорио у свом извештају од 30. нов., чинила је своје. То су били тешки и за Турску мучни догађаји, који јој нису дали ни главе да дигне, и у турских државника изнели и друго питање на среду: да ли ваља и Србију бацити себи на врат или је задовољити. И ако су за време од предаје писма Кнежева за пуна два и по месеца ценили захтев српски са сваке стране и већина министара и државника била је против тако опште концесије из које треба изузети град Београд. А шта нама опет вреде оне развалине од градова, у Шапцу, Смедереву и Кладову, ако нам неће и Београд пасти у рукег! То је опет био нов низ тешкоћа које је Ристић из дана у дан имао да савлађује, пошто је после скоро месец и по дана чекања, 12. дац. ургирао ствар, захтевајући у вел. везира одговор на Кнежево писмо. Овај одговори да „питање има својих тегоба, па да се мора полако делу приступати“; а Али-паша, кад је Ристић исто питање и њему поставио: „прихвати тоном велике предусретљивости, да оно (писмо) ни на који начин неће остати без одговора, и мољаше ме, вели Ристић, да верујем да њима добра воља не оскудева“. Тако су одговарали меродавни државници турски; то је значило да питање није одбијено, али још не и да је оно што је тражено добијено. Као што и из самог дела Ристићевог, (књиге П. Спољ. одношаја Србије) видимо, Турци ипак нису пропустили све да учине да гди било, у страних сила, и посланика нађу ослонца да не мораху, одговарајући на писмо Кнежево, уз одговор дати и градове. Али су се и времена била јако изменила, а с њима и назори како туркофилске Енглеске, тако и у тој години (1866) побеђене Аустрије, две силе, за које се увек могло рачунати да ће бити на страни Турске а против Србије. И ту има доста Ристићеве заслуге, који је у међувремену што живље обработавао и представнике великих сила у