Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

92 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Но, и ако су Турци де Еасјо при самом бомбардовању истерани из вароши и отерани у тврђаву: ипак је де јиге то питање решено тек уз сарадњу европске конференције великих гарантних сила, која се састала после бомбардовања у Канлиџи, по чему је и названа „Канлиџска конференција“. У своме протоколу од 4 септембра 1862, конференција је утврдила погодбе под којима ће се повратити « Београду стално редовно и политичко и имовно стање између Срба и Турака. Текст самога тога међународнога протокола, може се видети у Српским Новинама бр. 112 од 25 септембра 1862, — заједно са Царским Ферманом у дванаест тачака ([— ХИ), којим се ближе опредељује: шта Турци уступају Србима, за накнаду, а шта опет Срби Турцима за регулацију „Калимегдана“, опет уз „штедру накнаду“ од стране Султана. Најпосле, ту се налазе и „инструкције“ за београдског турског команданта, за његово даље понашање, ради отклањања будућих сукоба.

Успех Кнежеве политике, и ако о бомбардовању није довео до уступања градова Србији, ипак је био велики, што је учинио крај несносном двовлашћу у престоници и вечитим трзавицама у грађанству, које нису биле без осетних штетних последица за укупне наше одношаје према Турској и за мир у земљи. Дефинитиван, велики успех заузећа градова, изостао је још за пуних пет даљих година. Српски заступник у Цариграду, од 1861 год., Јован Ристић, бранећи и при Канлишкој конференцији српске интересе, издржао је прву озбиљну пробу, на задовољство свога владаоца.

Ванредно стање и диктатура Кнежева трајала је све до закључка ових погодаба са Турском. Једновремено са обнародовањем: царског фермана, протокола конференције и инструкције за команданта тврђаве — издао је Кнез Михаило ову своју прокламацију:

МИХАИЛ М. ОБРЕНОВИЋ Ш по милости божијој и вољи Народа, Књаз Српски обзнањује свима и свакоме

»Уследству критичних и изванредних околности, у које је земља наша поводом бомбардовања вароши Београда постављена, Ја сам поднету ми од Државног Савета неограничену власт од 6 јунија примио, и руковођен интересима Отечества чинио сам све

1 Министри, Ил. Гарашанин и Ник. Христић, кад је сукоб између две непријатељске расе, узео неуздржив мах, брзо су схватили положај и веома мудро донели одлуку: да се још прве ноћи по почетку непријатељства, гледа пошто по то, да се поруше капије: Сава-капија, Варош-капија и Видин-капија, као мање н слабије; а Стамбол-капија, као најјача, да се бар лиши оружане нивамске посаде. У овим су „капијама“ биле сталне турске страже, које су, кад је пуцњава почела, стале такође на оружан отпор. Капије су биле улази с поља, из српског дела Београда, у унутрашњу више турску варош, коју је сву опасивао „шанац“. Овај је почињао од Саве и повијао се горс испод митрополије и даље, све венцем у разним преломима, у правцу данашњег: Топличиног, Косанчићевог и Обилићевог венца, које су улице н постале на земљишту самога „шанца“, када је овај раскопан и земља однешена (тек доцније после заузећа градова). Одлука министара била је ва оне три капије одмах и иввршена, а Стамбол-капија је до темеља порушена тек у јесен 1867 године.