Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

ХРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 135

је на горњи начин тражио компромис са радикалима, но на жалост без успеха.

Сад је тек почео и први Намесник сондирања и на страни Либерала, али без давања икаква знака, који би личио на „узбуну“. Кад год би који од старих зналаца његових из унутрашњости дошао, он би само из далека гледао да дозна: на какав би се успех могло рачунати, ако би се расписали нови избори, на случај да их руководи либерална влада» Одговори на ово били су час оптимистични, час непоуздани. Једни су то сматрали као чисту истину да би Либерали могли добити већину; други су зато претпостављали велико усиљавање и енергичне мере, али у том случају са изгледом на успех; а било их је, који су, не без разлога, изражавали сумњу у повољан резултат, али свакојако мању но 1890 год.

Први Намесник је прибирао сва ова мишљења и из њих изводио закључке, који би се морали и у дело привести, ако још један повољан случај не наступи: да се од стране радикала учини сад покушај да се настави конац онде, где га је у два маха прекинуо Председник министарства.

Но, тај случај, на жалост, није наступио. На жалост, велимо: јер, ако је игда било прилике да се Намесништву приђе лојално и искрено, то је било сад. И Намесништву — или још више Јов. Ристићу — био је нуждан срећан исход ове ствари, већи с обзиром на познату трећу страну, која“ је из далека пакосним оком пратила развој намесничке—кризе и чекала згодну прилику, да се за много што шта „наплати“. Та трећа страна био је, разуме се, бив.-Краљ Милан и његови људи. То као да су Радикали губили из вида. Њима се чинила довољно тешка и тврда она „плоча“, коју су положили на „гроб“ још здрава и жива Краља Милача, па су мислили да се и са Намесницима не морају опходити ни искрено, ни лојално. Ово се у толико пре могло очекивати, што такво предусретљиво понашање Радикалне Странке није носило у себи за њу никакву штету, ни понижење. И што год се човек дубље упушта у анализу свију прилика и околности, које су могле на решење питања утицати, све се више мора да чуди, од куда су и зашто Радикали онако поступили и упропастали читаву једну ситуацију, и бацили, без нужде исвоју Странку и земљу у једну тешку кризу, без које се, при мало добре воље, могло бити. —

_ Намесништво је морало имати озбиљних разлога, кад је са своје стране било решено да прими битку и кризи пусти слободан ток. Шетајући се скоро сваког дана са првим Намесником, Ристићем, и враћајући се из такве једне шетње, на самом супрот-

1 Опет тако при једној шетњи, у те критичне дане, горе у пределу храма Св. Саве, који је доцније (1895) тамо подигнут, писац скрене разговор на дневне догађаје и умоливши првог Намесника да га извини за оно што ће рећи: Подсетивши га на један говор из фебруара 1891 када му је први Намесник рекао, дл ако наступи потреба промене, да без њега неће ништа чинити, писац с погледом на садашње прилике, моли господина Ристића. да га, на сваки случај, разреши од