Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

196 _ жив. ЖИВАНОВИЋ

ном углу од официрског дома, под једним багремом до алота „Велике касарне“ (где је сада Официрска Задруга) имао је писац да од првог Намесника чује ово важно саопштење: „Навалио Јоца (Белимарковић) да господина Ђурића (пуковника, мин. војног) произведемо за генерала; али како ћемо то сад пред овај лом. Он је то заслужио, као добар официр, али који други пут“.

„Дакле, баш дошло до кидања>“ упитаће писац.

„Па ако је суђено и да патимо, онда ћемо да се боримо, а не да се пустимо да нас, као какве бабе, мрцваре“ — био је на то тих, али резолутан одговор првог Намесника, који је допуштао да се назре да он зна далеко више но што се с поља може да види. Он говори о борби и о мрцварењу; а један Ристић није био човек, који се олако разбацивао крупним речима. Било је дакле, неке велике јуначке невоље.

То је све указивало на скоро решење које ће бити или споразум или у сукоб. А ово последње довело би до владине оставке, до озбиљне кризе. А први Намесник све је чинио, да до њене дође.

Кад је после десетак дана у пуној седници Министарског Савета, а под председништвом Краљевских Намесника, узет у претрес и формално постављен предлог владин: да се сазове Ванредна Скупштина да реши трговинске уговоре са Аустро-Угарском и Немачком и уједно да приступи избору трећега Намесника, Намесништво је истакло своје гледиште: да за то, и једно и друго, није нужно сазивати Скупштину у ванредан сазив, већ да се сачека уставом утврђени рок за њен редован састанак. И једна и друга страна прећутно су знале да се овде узгред решава и оно треће питање: о трећем Намеснику.

Влада остане при свом предлогу и од њега учини зависним свој останак на управи. Намесништво да влади на знање, дане мисли мењати својих назора, и да између једног и другог гледишта нема никакве начелне разлике, као ни нужде, ни журне потребе, да се

евентуалног улаза у какво либерално министарство. Навео је обратно и разлоге за то. Поћутавши мало, Ристић ће одговорити: „Имаш право, ово и није твоје време“. Он је предњу молбу примио на повољно знање, знајући да на сваки други случај иначе могаше у свему располагати добром вољом свога младог пријатеља.

: Димитрије Ђурић, генералштабни пуковник, дугогодишњи професор и управник в. академије, био је један од најодличнијих српских официра ипо спреми и по честитости и по доброти срца, плодан и учен војни писац, он је написао своју знамениту „Тактику“. Учествовао је у свима ратовима, а у другом српско-турском рату био шеф штаба Шумадијског корпуса, који је окитио свој поход, од Нишора, па преко Горице код Ниша до битке на Врањи, најлепшим успесима. У српскобугар. рату, где се хтела прославити само једна полит. странка, Њурића ставе на чело интенцдантуре, позади војске, пошто није био напредњак. За тим се опет вратио у в. академију, одакле је, са личних веза, у два маха бно мин, војни у радикалним владама за време Намесништва оба пута са пуно части. Умро је, као управник в. академије 19 октобра 1893, од запаљења плућа, а услед назеба, добивеног при маневрима те године, када је Ђурић, и поред железиице, без морања на коњу одјахао из Београда Крагујевцу. На самртном одру примио је после Намесништва чин генерала, који је у истини давно заслужио. Свеопште, топло и искрено жаљење испратило је до гроба овога у истини честитога Србина и војника: