Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 143

нужде врлина. Ваљало је себи дати за право за све што је непозратно учињено, и ваљало је правити сад не мање добру вољу за невољу. Прокламовање слоге и једнодушности у Странци; наглашење опште мобилизације и акције, било је сад на дневном реду, и као општи поклич у Радикалној Странци.

Тежиште странке, дотле у влади и у Скупштини, пренесено је понова у главни радик. партијски Одбор. Одатле је потицао сад, а преко листа објављиван, поред осталих „подземних“ путова, ампулс за рад странкин.

Прво што је следовало, то је био Распис свима окружним одборима и свима члановима странке, од 11. авг. одмах други дан по паду владе. У том распису Гл. Одбор јавља да је он: „Главни Одбор Народне Радикалне Странке, састав се у седницу своју од 10 ов. мес. једногласно одобрио поступак радикалног кабинета, који је — како вам је, вели, познато — пошто му није уважен предлог о сазиву Народне Скупштине у ванредни сазив за решење новог тргов. уговора и избор трећег Намесника, поднео Круни оставку“ — и — „уверен, да ће његово (т.ј. Гл. Одбора) мишљење делити сви чланови Радикалне Странке“, „тражи само једно: што пре, да нам господа пруже прилику да се пребројимо,“

За сад је то пребројавање имало да се изврши у самој Странци. Прилика за то створена је већ била још у јулу (27Т.М.) сазивом Главног Партијског Скупа у Алексинцу, на дан 20 августа. Ту се имала извршити понова концентрација Странке; јер се, дотле, као што знамо, у току минуле три и по године (1889, 90, 91 и 92) од кад су радикали на влади, много што шта било расклиматало. Да не говоримо о Ранку Тајсићу који је са својих сумњивих рачуна и душевних особина био познат свима и свакоме у опозицији, док није био и из клуба искључен, и један Дим. Катић беше се за се издвојио; а многи стајаху на скоку, да то исто учине. Симптоми растројства у Странци били су видни, Министри су се растајали из кабинета увек са више зле, но добре воље. Изгледи за положај Краљевског Намесника само су пооштрили суревњивост, и још је само тајна, колико је баш она допринела да дође до овога слома, који се мора сажаљевати чак и са гледишта дотадашње опозиције, која је раније но што је требало, дошла на управу земље. Све је то сад ваљало мирити и сродити и целину Радикалне Странке добро наобручати. Сад то, у осталом, није ни ишло сувише тешко. То је диктирао општи положај; и разрачунавања за почињене погрешке остављана су за какво будуће време. Као оно што се у Риму викало: Ханибал је пред капијама! тако се сад разлегало у логору радикалном: Либерали су на влади! То је било довољно да ућутка свачију опозицију; и у томе су радикали могли служити за пример. Они су одмах појмили положај. И што су бив, министри, а Пашић у првом реду — као виновник кризе и онај, који је својом непрорачунљивом тактиком упропастио ситуацију — на тајној конференцији „појели ватру“, то шира радозналост није до у ситнице докучила. Јавно пак, Главни Скуп Радикалне Странке