Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

144 жив. ЖИВАНОВИЋ

обележио је свој поглед на створени положај једногласно усвојеном Резолуцијом, у којој се каже:

1, да Скуп одобрава поступак владин у давању оставке „а њен пад Главни Скуп поздравља с уверењем да је она пала у наручје народа и да ужива народно поверење“; 2., састављање нове владе „потпуно је противно парламентарном реду и од најштетнијих последица за државу и народ“; 3., одговорност за то „пада на оне, који су се усудили примити владу, противно вољи народној, надлежно исказаној у слободним изборима“; 4., скуп сматра да је „неопходно потребно, да се што пре, ма и наређењем нових избора учини томе крај“ и, најпосле 5., да се „ова резолуција објави и сви чланови позову да сложно и једнодушно изађу на изборе.“

Са нешто више претенциозности но што би фактично стање доиста допуштало, резолуција је ова обележила стање и расположење Радикалне Странке и њене погледе на нови положај, створен променом владе. Сад је само остало, да се ове мисли и осећаји пренесу до у најудаљеније кутове, а за то ће се већ побринути вазда примерна организација ове Странке.

Главни Радикални Скуп упутио је (23 азг.), преко Намесништва и нарочити поздрав Краљу. Овај поздрав, као и одговор ва њега (24 авг.) од стране Намесништва, веома су карактеристични, по ономе што се, и у једном и у другом, између редова може прочитати:

„Бог дао сваки напредак младоме Краљу —- вели се у радикалном поздраву — чије пунолетство народ с нестрпљењем очекује, уверен, да ће он чувајући светињу Устава земаљског и парламентарни ред, повести Србију путем славе за њега и користи за Отаџбину и народ.“

„Краљевско Намесништво — вели се у његовом одговору, који је потписао први Намесник Јов. Ристић — дели уверење Главнога Скупа Народне Радикалне Странке о будућности српске уставности; али, као што њен успех зависи поглавито од практике, која се буде међутим засновала, то је дужност свију патриота српских, а на првом месту политичких странака, да Устав објективно тумаче, с уверењем да без праве уставности не може бити парламентарности.“ За посвећене у одношаје, које смо до сад описали, и у осећаје, који су и с једне и с друге стране нашли израза у овим поздравима, јасне су алузије, које су оне овом приликом, у тако учтивој форми једна другој — добациле.

ХХ беврт на радикалну прошлост. — (Ови измењани поздрави и

отпоздрави били су последњи јавни акти између Намесништва и Радикалне Странке. Од тога тренутка они нису више имали једно другом шта да кажу. Радикална Странка отисла се на бурне та ласе агитације и изборне борбе; а Намесништво је стајало на својој

високој опсерваторији, не без бриге, како ће се пролити тешки;