Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

ЈЕ А ИМА - и

158 жив. ЖИВАНОВИЋ

То су биле, на све стране, колосалне тешкоће пред којима „се нашла Либералва Странка, у чије је савлађивање била уложила «све своје силе. |

„Али нису биле уштеђене ни друге кризе, које се јавише у самој влади, нешто судбом, а нешто и рођеном кривицом, која је потицала из неједнакости елемената — безобзирвих адвоката и пуно хуманих професора! — који су владу, са самог почетка састављали. На сам дан Божића (25. дек.) напрасно умре Министар про"свете Јован Бошковић. Пошто је по обичају б=о рано у Саборној цркви, од цркве пође са митрополитом Михаилом и осталима, Краљу на честитање. На самом прагу дворском смучи му се, да су га морали однети кући. Кад је увече први Намеснек Ристић, са писцем ишао на Саву у посету кући своје тазбине (Хаџи Тома), у повратку навратио се на стан Бошковићев (сада „Бранкова“ пређе „Господска“ ул.) имао је да чује жалосан глас, да је његов давнашњи лични пријатељ на умору. Удар, који га је стигао, није дао Бошковићу да преживи ни први дан. Он је сарањен о државном трошку, као ауторитет заслужан и признат ка пољу српске науке о језику. Тиме је једно министарско место упражњено, које

„љало попунити.

Министар грађевина К. Алковић друг Бошковићев са Вел. Школе, буде одређен да заступа Мин. просвете и цркв. послова, до попуне, на коју се није могло дуго чекати. | Одмах сутра дан по вовој години (1893.) први Намесник поручи писцу овог дела, да му дође, пред вече, кући. Кад је писац тамо дошао, саопшти му први Намесник: да су међу Министрима истакнута два кандидата за мин. просвете, он, писац и Јеврем А. Илић, но да су г. г. Министри сагласни у томе, да писца виде као Министра просвете, али да је он, први Намесник, примио на себе, да му то саопшти и да га упита шта мисли. „Ето, ако хоћеш кажи и сутра ће бити указ готов!“ завршиће најпосле Ристић.

Писац потсети свога старог пријатеља — а то је њему доиста „био Јов. Ристић — на своју молбу још у јулу, пред промену, да ако до чега дође, њега изузме из комбинације, Ни данас он нема узрока да мења то своје мишљење и да не може примити понуђени положај. „Може се десити буди каква несугласица у Министарству — говорио је писац — и што онда да реку, како је Ристић, и ако је то било и по њиховој вољи, увео у Министарство свога Живана, да им омета ово или оно. Доста је тога било у раније време; а сада треба сваки, ма и са отказом на почасти, да избегава сукобе. А ако, додао је писац: хоћете да се попуни Министарство по интимној жељи неких чланова владе, онда допустите да то буде Јеша (Илић); он је њихов прави кандидат“. Први Намесник се после тога са видним задовољством изјасни: да је м он очекивао овакав одговор; „али шта знам, рећи ће: млад си човек, па можда би ти могло бити мило да будеш Министар или

криво да те нисам упитао“.