Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 159

Затим је Ристић упитао: кога писац мисли да би могао заузети место Министра просвете» Писац укаже на Јосифа Пецића -пређ. начелника мин. просвете. „Пецић је човек строг, али увек правичан. Он није толико политички, колико је административни ауторитет. Као познавалац учитеља, он ће у многоме поступити умерено, а кога баш казни, значи да је морао бити кажњен. Сем тога, род је г. Авакумовићу, те бе и њему бити, најпосле, по вољи“. 'Одобривши да је све тако у погледу Пецића, Ристић ће рећи: „А како ти се чини стари Јован Ђорђевић Он би могао најбоље прихватити и извести реформу Гимназија у духу класицизма, како ју је хтео покојни Бошковић“. Ако се то има у виду, онда је, нема сумње, Ђорђевић најјачи кандидат' додао је писац.

Ђорђевић Јован, такође проф. опште историје на Вел. Школи, кога је Ристић знао још од 1848. са мајског Сабора у Карловцима АКњ. 1. стр. 182) и веома с разлогом ценио, био је дакле његов кандидат.

4, јануара 1893. потписан је указ, којим се Јован Ђорђевић, поставља за Министра просвете и црквених послова.

Бреша, смрћу Бошковића отворена, би затворена ; али се после десетак дана отвори друга, и овога пута не судбом, већ рођеном кривицом.

По Св. Сави у велико се већ помишљало на кандидовање за избор посланика. Министри, нарочито они што су и дотле били у Глав. Одбору, то јест адвокати: Авакумовић, Рибарац и Величковић с правом су желели да се кандидују, а и Странци је био неопходан њихов улазак у Скупштину. А и у духу је новог Устава, да су Министри из евентуалне већине скупштинске, ако је она ту, или да себи нађу места у већини, ако је ваља тек створити. И то је било сасвим умесно и лично оправдано. Наравно, ово парламечтарно правило важило је за све Министре.

Али је у толико било веће изненађење у ширем скупу чланова Глав. Одбора и свих Министара, који се у локалу „Српске Заставе“ беше сабрао када је Председник Министарства Авакумовић устао и озбиљно мотивисао потребу: да се Министри — случајно све неадвокати: — Алковић, Стојановић, Гвоздић и Ђорђевић не кан-

! Због намере да се настава у гимназији реформише у духу класицизма,

почели су крајем 1892. напади и на Министра и његове намере. У „Одјеку“ су излазили чланци под насловом „Тројовање“, којим су се насловом обухватали три Јована, три представника класицизма: Бошковић, Ђорђевић и Туроман, Услед ових напада, који су били страшни, жучни, безобзирни, на сам бадњи-дан отиде писар Бошковићу у Министарство (који се беше дан раније вратио из Пирота) и упозори га на потребу да ваља професор Туроман да напише одговор на те тенденциозне чланке. Оно не сме остати без стручна одговора; а он је сам, писац, написао за сутра један чланак у „Срп. Застави“. Бошковић обећа да ће рећи то Туроману. То је било последње виђење с Бошковићем. Сутра дан је умро. У начелниковој соби нађе писац самога Туромана и рекне му све што и Мивистру. На своје ивненађење чује да Туроман „и не чита те чланке!!!“ А ту је баш он до накараде изгрђен био. Најобичније самољубље гонило би на какву такву одбрану. Чланке је ове писао

тада већ болешљиви Влад. Карић, Отуда су и били тако болесни, жучни; али су правили утисак.