Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 168

Но што се више домицало избору, све се више осећало, какав тежак и опасан посао предстоји и Влади и Либ. Странци. Поред тешкоћа у народу у борби са радикалима, јављале су се и друге тешкоће у области чисте званичности. Поред познатог нам сукоба са Држ. Саветом, дошао је и сукоб и са т. зв. Држ. Одбором, т, ј. оном уставном чињеницом. која је одређивала председнике. свију — главних и месних — бирачких одбора, као и укупан број посланика који се имао према броју пор. глава бирати, и колико где у ком округу и месту. Председник је овоме одбору Предс. Савета, а членови су му: председник и оба подпрелседника последње Народне Скупштине и председник Касације — дакле сем последњег, све радикали, а и последњи је био не«предњак. У Држ. Одбору не беше дакле ни колико бар за контролу, ниједног либерала. Међутим овај је Држ, Одбор тело самоспредељиво и његов распоред председника бирачких одбора не!подлежи ничијој контроли, сем, и то по свршеном послу, можда самој Скупштини.

Чим се ушло у нову 1893. годину Држ. Одбор, већ 2. јануара објави број пор. глава, и према њему, број посланика, колико ће их се бирати на дан 25. фебруара о. г.

Теј је број за целу земљу износио: 134 посланика.

После неколико дана, 8. јануара Државни Одбор објављује и распоред председника свију бирачких одбора.

Министар унутр. дела сматрао је да му је дужност да изнесе на видик радњу Држ. Одбора, као чисто партизанску. У своме акту, упућеном Олбору, Министар констатује колико у објављеном распорелу има лица без квалификације, колико т квих, који се вису налазили у списковима „надлежзог министра“, но које је сам Одбор по приватним партијским податцима унео у распоред. Министар оглашује такву радњу одборову као незакониту; гли не изведе консеквенције до краја, да н. пр., по мишљењу других неких чланова владе, огласи цео распоред за неважећи и изда налог, да председници општина председгвају при изборима, како је и законом прегвиђено, ако из буди којих разлога не дође „одређени“ председник. Министар се задовољи да ту своју критику „распореда“ објави у „Срп. Новинама“ бр. 35 од 10. фебруара т. г. У масу одговорности, које му је опозиција већ сгављала на терет, као и целој влади, ово би била семо једна, која би му, можда уштедила потребу да и за остале одговгра, с обзиром на ову истину свију преврата и сбрта: да је у њима легално оно, што у прелому одржи победу.

Све, дакле, остане при голом констатовању:. А изборни послови ишли су и даље својим током.

' Проносили су се истина, гласови о неким срећом необистињеним намерама; али све је то остало при гласовима, на које је стари Ристић кад је чуо срдито увгвикнуо; „Зар хоћете да срамом обаспете нашу влацавинуг Та то би била права Панама!“ (Чувени савремени парламентарни скандел). Дим. Стојановић опет кад је за исто чуо од својег брата, узвикнуо је: „Кубур му је, кубур ми је:“ „Да се бијемо, па ко освоји; али само ништа лолски“.