Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

352 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

њена Напредна Странка документира своју бројну немоћ, и да је нестане онда, кад ваља да почне да живи новим животом. Никола Христић, који је био Мин. унутр. дела при изборима за Уставотворну Скупштину 1888, и који није имао амбиција да води партијску полетику, могао је спокојно у дело привести све што је

Краљ Милан тада, у интересу „слободних избора“ захтевао, пу-

штајући, чак и помажући крајње елементе, да с њима изврши про-

мену Устава. Стојану Новаковићу, као шефу Владе и М, Гараша-

нину као шефу Странке, на коју се та влада једино ослања и који су са Странком заједно имали и својих амбиција, није могло подносити да покажу толико несебичности, која би равна била са ишчезнућем са политичке позорнице. Ваља се без предрасуде ма и за тренуг ставити на положај владе и појмити не само њене тешкоће, но и њене невоље.

Но влада је, сем питања частољубља, имала и својих стварних разлога да, у колико је бар било њено питање и зависно од њеног пристанка, не допусти такву превласт опозиције, Да се основано сумњати, да би влада и Напредна Странка хтели пристати без резерве на све оне одредбе уставне, које би оба крила опозиције у Уставотворном Одбору, нарочито Радикали, у пројект хтели унети. Колико је влади могло бити стало до тога да се њена Странка појави бројно јака у Вел. Скупштини, она је исто тако имала без сумње, и својих сређених погледа на сам нови Устав и то, какав он треба да буде. Као Странка у суштини консервативна, странка владина није могла, а да не унесе и своје назоре у пројект Устава и, што је главно, те јој је назоре ваљало после и краљевим назорима прилагодити и у Вел. Скупштини одржати, евентуалао крајње захтеве одбити. А за то је требало имати ослонца у броју посланика. Док би могло бити тачака, у којима би се и Либерали, као елеменат умерености, овога пута сложили с Напредњацима, нарочито после искуства са Уставом од 1888. о каквој слози Напредњака са Радикалима није овога пута могло бити ни речи. Тежња и Радикала да се јаве у пресудној већини, или како они вељаху „у броју сразмерном својој снази“, није потицала такође само из частољубља, колико из тежње за сигурношћу да опет своје захтеве протуре, а владине одбију. Сваки је, дакле, гледао свој рачун и бринуо се за свој успех!

Либерали су се држали средине између ових крајности; но у погледу гарантија за изборе, били су сложни са Радикалима. С тога у „Српској Застави“ не видимо празне полемике о процедури коју ваља узети приликом промене Устава, каква се живо водила између „Одјека“ и „Видела“, при чему се истиче и та већ наглашена чудноватост: да орган Радикалне Странке тражи да се зкт, којим је удејствован државни удар, Прокламација од 9. маја 1894., узме као „Устав садашњем провизоријуму“, као полазна тачка за саму уставну промену. Радикали, истичући овај захтев, не могу се заштитити од сумње, да су га поставили по буди каквој инспирацији двора, или, још горе, да се сами учине допадљивим двору

|

мантија иниен шк