Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

УСТАВНО ПИТАЊЕ, ПАД НАПРЕДЊАКА 358

Краљ опет потписујући 1895, програм Новаковићев, пуштајући и први предлог у Скупштину о промени Устава, за чудо испољава слабу иницијативу сад 1896 приликом ових важних преговора. Јер кад је био известан, да Радикали глорификују чак и Прокламацију од 9. маја 1894. и њему — Краљу — уступају првенство да зу договору с народом да земљи Устав“, кад је знао да су и Либерали за то, да се Уставна реформа изведе, шта му је сметало, да сломије отпор владе у питању о контроли избора, или, чак, да образује једну заједничку владу из представника свију Странака, да она изведе Уставну реформу у свима њеним главним и споредним питањима, па и изборе са контролом, у толико пре, што су Радикали и сам захтев о промени владе изнели (како се доцније обелоданило). Јер, на крају крајева, главни захтев опозиције био је правичан, пошто је смерао на правилност избора; а да се то постигне, није била скупа цена и сама промена Владе. Но Краљу, по свој прилици, није било до промене Устава, било што се сам тргао од тога, било да му је отац саветовао, који, и ако није био уза сина, морао се интересовати исходом овако крупних питања, која из основа мењају стање, његовим старањем створено пре две године. И онда је доиста Краљу згодно било бити гледалац несагласности између Странака, владе и опозиције, и пустити да и само питање на томе пропадне, но узети иницијативу и одсудно дати питању позитиван правац, који би одвео решењу. Ту чак није требало ни велике проницљивости, па умети погодити, да суспендовање Устава од 1888. није било с тога, да се приликом промене Устава добије друго издање истога Устава.

Несагласност Странака учинила је, да није дошло ни до састава Уставотворног одбора у 1896. години; али те је несагласности — како је то све у Књ. П, изложено — било и 1888., па је воља владаочева продрла, истина у толико лакше, што је повлађивала и крајностима, како у извођењу, тако и у одредбама новог Устава. Таква иста решеност, па чак и са консервативнијом тенденцијом, држећи се средине између Устава од 1869 и 1888., могла је од стране владаоца спасти ситуацију. Али те решености није било, и цео је покушај остао само „покушај“, Странке су само олакшале ову перфидију и саме се учиниле виновницима њеним. Отпуштајући их из двора, где су се разишли у мишљењима, Краљ је могао мирно опрати руке са овога неуспеха и ставити га на рачун Странака, које су га опет ставиле на рачун Владе, којој се ипак није могла одрећи намера, да се уставна реформа изведе,

Одмах после тога и „Српска Застава“ и „Одјек“ донели с нижу истоветну Изјаву, која је у оба листа истога дана (16. маја) објављена. Ми ту изјаву доносимо онако, како је у „Срп. Застави“ (бр. 56) објављена, с том напоменом: да где год у „С. 3.“ стоји „Либерална“, у „Одјеку“ (бр. 75) казано је „Радикална Странка“. У њој су наглашени назори опозиције на Уставно питање и његово извођење. Та заједничка Изјава гласи:

Београд, 15. маја. — „Састав Уставотворног Одбора загимг

Пол. Ист. Србије Ш 23

о