Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

пи

УСТАВНО ПИТАЊЕ. ПАД НАПРЕДЊАКА 368"

Као што смо имали прилике да у књизи П. кажемо, писац о. д. само се једном у животу разговарао са Мил. Гарашанином (на слави Љубе Ковачевића, о Бурђевудне). Сви, који га ближе знају, означују га као човека добра срца. Али је можда та особина учинила, да се онолико безгранично преда Краљу Милану у осамдесетим годинама. Натоциљавши се једном, он се није могао више уставити, до свога пада у 1887 години. Јавивши се 1875 у Скупштини још пре ратова, у ондашњој опозицији Либералној влади, он је скренуо на се пажњу Краља Милана, који га је, при образовању владе у 1880 из Гроцке, где је живео на имању и био председник општине, узео за Мин. унутр дела. Даљу каријеру његову знамо нарочито из књиге |. Гарашанин је поред темперамента, унео у своје министровање и име својега оца Илије Гарашанина,

познатог Министра из доба А. Каргђорђевића и Мих. Обреновинпа..

Са смрћу Гарашаниновом, Напредна Странка још је више, као

политичка организација, обезглавила. Она је имала Ст. Новаковића,.

који се од тада рачунао као њен духовни поглавар; гла као целина нијез адуго улазила у организацију. Кад су многи Напредњаци у фебруару 1898 поводом саране Гарашаненове дошли били у Београд, учињен је покушај, али то није нашло одзива. У толико су се више јављали, као што ћемо видети, поједини Напредњаци из инптелигенције и народа у активној политици, у приликама, које су доцније наступиле. Но, то долази на други лист.

А сад је на реду давадимо: ко су, и како су, дошли за наследнике напредњачке на влади Казали сико напред, да су то били

Радикали; али је рођај нове владе пропраћен узгредним појавима.

од великог интереса.

(Образован је одбор за сарану, који су именовани; Јов. Авакумовић, Н. у У у

Пашић, Д. Рајовић, Јов. Жујовић и арт. пстпук, Николић (пошто је Гарашанин по-

спреми био артиљ. официр). 26. фебруара у вече стигло је тело Гарашаниново у

Београд, а погреб је био сутра дан 27. фебр. После свечаног опела у Саборној цркви, на ком су присуствовали оба Краља, који су и венце положили, и врхови свих држ. власти. Са покојником се, као чланом Акад. Наука опростио Андра Николић; а на гробу, у име пријатеља Арон Нинчић. Цела је штампа пропратила смрт човека, који је за неких седам година (1880—1887) скоро беспрекидно играо и видну и крупну улогу у јавном животу своје земље. „Одјек“ је тај живот овим речма окарактерисао: „Један врло буран, а на жалост врло несрећан живот завршио се,.. После само неколико месеци ступања у министарство (1880) срећа га је почела изневеравати, и један пут изневерив га, није му се више повратила ни до последњег дана његова политичка рада“. Тако орган Странке, која је често и добро имала да осети руку Гарашанинову, пре и после „Тимочке буне“. И у тој борби Гарашанин, пре би смо рекли, није се осећао тако несрећан; али у толико више могао је то бити у својој спољној политици, која се завршила „Сливницом“ у српско-бугарском рату, када је Гарашанин био на врхунцу своје моћи. Тако је за његово име, поред бурних догађаја од 1880—87 у унутрашњем животу, у ком је Гараванин био десна рука Краљу Милану, везан и један још несрећнији неуспех. Листови, који (као „Срп. Застава“) нису могли да деле мишљење у оцени покојникове пол, прошлости, ћутали су, не вређајући тиме пијетет према покојнику, који је бло „Опџаковић“ у својој отаџбини, и који је, без сумње желео да много што шта буде другојачије за његова времена, но што је у ствари било. С тога ми;у сећању на важност Шумадије у ужем смислу, чији су изразити представници били т Гарашани сва три имена, жалимо и живот и смрт трећега Гарашанина, којим је завршена улога ове знатне породице, кроз цео 19. век.