Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

362 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

чидеру, враћали су се заједно у Београд. Уз пут су говорили о учешћу Либерала у изборима за Скупштину, који су, под новом радикалском владом предстојали, и писац о. д. изјасни се, да је сва прилика да Либерали неће и овога пута ићи на изборе. „И боље, рећи ће Новаковић, ваља пустити нек иде како кде“. На ово ће писац о. д. додати: Ја схватам и мотиве за распуштање ваше Странке од прилике тако, да се хтело на адресу двора рећи: имао си један стуб, на који си се могао свакад ослонити, сад ве треба више да га имаш. Заставши у разговору недалеко од ондашње „теразијске чесме“, где смо се скинули били с трамваја, Новаковић ће заставши у ходу и са пуно узбуђења рећи: „Двор, господине, тера са нама комендију, а ми то не дамо више“. ИМ доиста, реч је добро изабрана и од надлежног лица.'

Милутин Гарашанин, вођ Напредне Странке, преживео је овај слом своје Странке једва четрнаест месеца.

Гарашанин, и ако се није отказао политике у опште задржавајући посланички положај у Паризу, одржао је, и није се веше примао Министарског положаја, а већ није дочекао ни прилику за то. Но његова је издржљивост осведочена кроз читавих десетак година у назад. После пада свога 1. јуна 1887, и ако су се Напредњаци на парче или ђутуре јављали на влади и власти, Гарашанин је стајао увек на страни. Кад је Напредна Странка 1895. дошла честа на владу, Горашанин је се примио почасти Председника скупштинског. На том је положају дочекао пад Владе својих пријатеља, закључење Скупштине и, као вођа Странке, објавио је њено растурање, а за тим се вратио у Париз, где је и умро. 2

1 Стојан Новаковић стоји у реду знатних пол. људи у Србији. Но он је и велики ауторитет на пољу лингвистичке и историјске науке у Срба. У та два својства он се јавља до краја свога живота. Од 1878 Министар и Председник министарства, овом приликом (1896) и доцније по анексији Босне и Херцеговине (1908) он је уједно и члан и Председник Академије Наука. Сва своја пространа знања у науци и језицима стекао је све у својој земљи, својим трудом. Многа су писана дела његова овековечила спомен његов у потомству. Био је човек строг и посве одређен. Што је он нашао да је право и добро, то је спроведено са ретком енергијом, докле га срчана бољка није паралисала у његовој урођеној енергији и истрајном раду. Рођен је 1. нов, 1842 год. у Шапцу. Умро је у старости преко седамдесет година 4. фебруара 1915 лаком смрћу, седећи у столици при читању јутарњих новина. Смрт га је задесила у Нишу, куда се из „Обилићева“ склонио, за време великога српско-светскога рата у 1915. не видевши скори страшни обрт тога рата по Србију. Тако није дочекао да види и пад непријатеља, победу Србије и народно уједињење, као што је то све дочекао његов млађи пол. друг и историјски сарадник Љубомир Ковачевић, који је, по повратку српске војске умро у Врњцима 19. нов. 1918. год.

2 Милутин Гарашанин умро је у Паризу, ноћу између 21 и 22 фебруара 1898, као још млад човек у својој 55. години (рођен је 10. фебругра 1843). Глас о његовој смрти изненадио је све у Србији; и пошто је у то време прононсирано истицано опште праштање за раније омразе и грехе — а Краљ Милан је, као што знамо, водио јавну безобзирну полемику са Гарашанином и овај са њиме то је одмах решено, да се Гарашанен „ценећи заслуге покојникове за отаџбину“ сарани о државном трошку, са преносом из Париза у Београд. У „Српским Но= винама од 24. фебр. изађе пок. Гарашанину пригодан некролог.

1 | + +

, 1 :