Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

РАДИКАЛНА СТРАНКА НА ВЛАДИ 379.

допније редуцирана на Конгресу у Берлину. И као год што српски Краљ !894. године на сам Видов-дан стизаше у Цариград султану на виђење, тако га сад видимо на прослави Сан-Стефанске Велике

7 1 =. и“ ТА пи 4 Бугарске у Софији све-„ситнице“ на које умови дотичних поли тичара у својим далеким погледима-не-обраћах.

пажњу -али које така срамоте и српског владаоца и-компромитују-српеку-политику, па_и сам понос српског народа. Идућег дана, 20. фебруара, било је у програму отварање нове пруге Софија— Роман, са закуском у селу Мездри, коме је и Краљ присуствовао, и у повратку отуда у вече наставио пут за Србију, и 21. т. м. у 10 сати јутру био је у својој престоници. Оба члана владе, Симић и Вујић, вратили су се са високим одликовањима бугарским: први Лентом „Александровог Ордена“, други са Лентом „Ордена за Грађанске Заслуге“.

Велики је значај приписиван у јавном мишљењу овој посети у Софији. На такво тумачење њено упућивала је и целокупна ситуација на Балкану. Полузванични лист владин „Одјек“ бр. 26. од 18. фебруара, у чланку „Српски Краљ у Софији“ овим речма уздизаше важност ове посете: „Сгстанак српског Краља и бугарског Кнеза добија значај који далеко премаша значај обичног састанка и уобичајене етикеције. Сам факт, што српски Краљ бира баш садашњи тренутак да врати посету своме суседу и млађем брату бугарском Кнезу, пун је значаја, а он карактерише саму посету“. Ова мистериозност само је још више дражила уобразиљу публике, да прави сваковрсне комбинације о савезу с Бугарском, о тајним уговорима и томе подобним погодбама, које су доиста и могле и требале бити, нарочито са обзиром на савремено стање у Турској.

Одмах је-„сегмеглоги-унавати"на један "свршен“чинтт- о је: рони Уговор „амећ;

у Србије и Бугарскепотнисан- 16. фебругра у Софији, на дан поласка краљева тамо, тако, да кад је Краљ стигао у Софију, имао се један акт узајамнога споразума и добре политике у толико, што је између Србије и Бугарске створено уговорно стање. Пред начелним добитком, мање су цењени недостатци овога уговора. Докле га је Собрање усвојило, у Србији није било Скупштине на окупу да га усвоји; а није било ни скорог изгледа, да ће је бити, јер су Радикали игнорисали затечену напредњачку Скупштину, а до избора своје нису још доспели. Да би документирали велику важност, коју су Радикали полагали на овај уговор, Влада је учинила и једну повреду Устава, потписавши (8. марта) и објавивши (16, марта) овај уговор, стављајући на челу његовом, да владалац то чини „користећи се правом, које нам даје чл. 8. Устава земаљског“. МИ ако тај члан предвиђа право владаочево да закључује уговоре, стајало је и друга одредба уставна, да_се- “не сме никакав акт, који и материјално обвезује државу, ни примати ни давати, без претходног одобрења Скупштине. А двај тргов. уговор био, је„акт те-врсте објављујући та; стављено је, да он има“силу“ закона, с тим, „да се у своје време издејствује накнадно одобрење од Н. Скупштине“.

Права је галама направљена, кад је тај уговор имао да ступи