Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

РАДИКАЛНА СТРАНКА НА ВЛАДИ 381

расуде, све скрупуле и ваља се уздићи изван обичног, скученог круга наше свакидашњости,

„Тако се има схватити и ова наша одсудна реч, правце на адресу владе. Она ће нас, ваљда, и разумети (подразумева се овим изразом: да она зна за Ристићев предлог Краљу). Не хтедне ли, у толико горе по њу! Онда се она неће сматрати као покретач, но као препона успеху“.

Но сва ова речитост била је управљена глувим ушима. Док се није могло опазити, да влада што чини у смислу горњег предлога, како у погледу циља тако и начина, „Одјек“ орган Владе и Странке Радикалне одмах је напао сам предлог, у колико је он нашао израза у предњем чланку, назвавши га „мистериозним“. Други су листови, мање везани за коју странку, и слободнији од предубеђења, прихватили предлог повољније. Да ли је пакост, којом је „Одјек“ предусрео горњи предлог, долазила од пакости човека, који је у том листу водио прву реч, или од сазнања личкости, која би, по предлогу Ристићевом, била носилац те мисије „вишега ранга и тежега ауторитета“, или, најпосле са неспособности да се схвати сав значај овога предлога и тадашњег пресудног момента — ко ће то знати»! Тек држање „Одјека“ изазове полемику са „Српском Заставом“, у коју овде даље нећемо улазити, пошто она не доприноси ништа ствари.

У марту, кад је се појавио Ристићев предлог, и кад је вођена сва ова полемика, не беше још објављен рат између Грчке и Турске. Али он беше у изгледу, и Турска са двосмисленог држања: вел. сила, није, на случај рата, могла рачунати на сигуран успех. Још би мање она на успех рачунала, да се и Србија јавила са својим захтевима и са решеношћу да своје, тако оправдане захтеве, и физички помогне. Турска, чија се никоја права, ни политичка ни територијална, не ремете признањем Српске Народности и Српског“

Егзархата, не би имала основана разлога да те захтеве српске не

усвоји, и да се тиме изложи борби на два фронта.

Српска влада и при оваковој јасној ситуацији не учини ипак ништа. На Цвети, 6. априла, Турска објави Грчкој рат, и беше тиме још у већој тегоби. Српска влада ни тада још ке учини ништа. На опште чуђење, она је била само беспослен гледалац ових догађаја, управ им обрнула леђа и отишла с Краљем на Цетиње. Знамо, како се и с чим отуд вратила.

Да би остао себи доследан, и да би са своје стране учинио све што му дужност налаже, Ристић, као председник Глав. Одбора, учини, да се донесе одлука о сазиву Гл. Збора Либералне Странке: — о коме ће даље засебно бити речи — који се и састаде 17. априла тек, год. десет дана по објави грско-турског рата. Ту сеи у погледу Српске Народности и Цркве донесе резолуција, која у целини гласи: -

„Ценећи уређен и осигуран положај свију народности у турској империји, у погледу црквене и просветне самосталности, сем; српске, Главни Збор Народно Либералне Странке, сажаљевајући.