Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

380 ЖЕВ. ЖИВАНОВИЋ

своје старе традиције, и немају намеру попустити. Из свега доса„дашњег развоја и гкутних данашњих догађаја, од Божића амо, а и много раније, то је јасно за свакога, како за српску депутацију (са захтевом у Цариграду, да се по смрти митрополита Грка у Скопљу постави, као и у Призрену, митрополит Србин), тако иза српског посланика у Цариграду, а у равној мери и за наше меродавне кругове. Са те стране, што се Скопља тиче, као да се немамо чему надати; а кад, постепено, дођу у питање и друге позиције у пределима негдашње Пећске Патријаршије и Охридске Архијепископије, то ће ићи све теже. И што грчка звезда буде мање облацима закривена, то ће и „Фанар“ желети да све даље распростире своје зраке. Питање ће се, дакле, све више компликовати, а са све мање изгледа на коначан успех, Срби ће бити потиснути све више у позадност. То скрива велику опасност.

„Хоћемо овим да кажемо, да смо сад у моменту, кад сеи најбоље и највише може шта испословати. Стање ствари у Турској, како у погледу на Крит, тако и у опште, дозвољава несумњиво очекивање, да се, уз оцену нужних средстава, путова и начина, мора успети. Наравно, данас ваља напустити наду на Фанар и његову добру вољу, већ се окренути са свим другој страни, а то је Султан и Висока Порта.

„Ми ћемо оставити и канонску и сваку другу страну егзархијског питања, већ ћемо свом тежином јавне речи, овога пута истаћи дужност, која стоји на данашњој Влади Српској, у томе погледу.

„Влада је можда нешто и радила по овоме, било продужујући раније почети посао, било и по својој иницијативи. Али већ по томе, што нема никаква успеха, значи, да је то све било безуспешно. Мора се нешто више учинити; мора се управо ставити сав ауторитет државни у акцију, да се успе, пошто по то.

Смемо ли ми дозволити, да сви свршавају, и редом и преко реда, своје послове и Грци и Бугари, па и шака Цинцара, а само ми Срби да оставимо и даље све случају на вољу. Ствар се мора отворено и сигурно обележити као наша, и Србија се не може са захтевима својим у овом погледу јављати у другој, па чак и у трећој линији. Ми тражимо од владе да све стави у покрет, и да питање о Српској Егзархији изведе на часто.

„Ми се не варамо о замашности корака, који тражимо, и ако се хоће, предлажемо. Ванредни успеси траже и више но обична средства. Наш предлог допуњујемо даље, тиме, што нарочито наглашујемо потребу ванредне мисије, посланства вишега ранга и тежега ауторитета, но што би била ма која нота, или ма каква представка од стране нашега редовног посланика. Та су се оруђа прилично отупела и траже на Порти снажнији потисак.

„Влада је за то ту, или да прихвати што би јој се у том смислу понудило и што би несумњиво водило циљу и успеху, или сама да се одреди, како ће ту ванредну мисију извести. Ваља се помоћи; а пред светим и великим задатком морају пасти све пред-

на а

===>

не Гае