Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

РАДИКАЛНА СТРАНКА НА ВЛАДИ 383

рису, изгубе сваку битку, па и главну на историјској Фарсали и

војска грчка падне у потлуно расуло и управо се разбегне, На по-

средовање дипломације, а нарочито услед депеше руског цара, који је апеловао на великодушност Султанову, Турци једва обуставе непријатељства, коме је следовало примирје, а затим и сам мир, закључен у начелу на конференцији вел. сила, а затим у детаљу између обе зараћене стране. Турској се призна некаква привидна „исправка границе“ према Грчкој, али и Грци посредно изађу са једном народном коришћу, што вел. силе услове аутономију Крита, истина под суверенством Султановим, али под хришћанском управом, којој доцније дође на чело, као регент, други син грчког краља принц Ђорђе.

Турска је још једном имала то задовољство да триумфује, и ако је из победе изашла са чистом штетом, изгубивши Крит а не добивши ништа особито од Грчке. Као што смо напред рекли, ипак војнички победоносној Турској нису се више могли износити ни од Србије никакви захтеви. Уз то је дошао и још једав фактор, који је био озбиљна опомена свима подунавско-балканским државама: Србији, Румунији, Бугарској и Црној Гори, да ваља да седе с миром. То је тако звана „идентична нота“, коју су владама свију ових држава послале Русија и Аустро-Угарска, изјавивши им признање на њиховом „коректном држању“ у грчко-турском заплету. Наравно, велике силе нису никада куражиле балканске државе на рат. Али је за то била дужност за балкан. државе, да своју судбу узму у своје руке. То, као што знамо, није било. „МИдентична нота“ била је као последњи млаз воде на пожар, који се сам почео да гаси.

Велики догађаји с пролеће 1897 године прошли су, дакле, за Србију без икакве користи. Радикали на влади на жалост нису били дорасли за велики задатак, који им је у део пао. На против, својом површном политиком, својим демонстративним посетама и гозбама једно за другим у Софији, Пироту и Цетињу, влада српска само се ставила у положај подозрења за се; и њена се „акција“ свршила потпуном бесплодношћу, пропустивши прави моменат, да на колебљиве теразије угрожене турске дипломације, баци и српске захтеве.

Тако нису радили Бугари, наши „савезници“. Они су својим „пријатељским“ односима са Србијом извршили, у згодном тренутку, притисак на Порту и тиме је уценили, изнудив тако пет нових берата за бугарске владике, распрострвши и учврстивши свој утицај још више и на десној обали Вардара. Док се српска влада мучила око оног јединог скопљанског владичанског места где је српски митрополит имао такође да се бочи са бугарским владиком, дотле су Бугари успели, истина на перфидан али за то сигуран начин, да постигну више но што су се и надали.

Српској влади остала је жалосна утеха да после „објашњава“ како је и она нешто хтела; али у политици је растојање од „хтети“ и „имати“, таман толико колико од неуспеха до успеха. Српска влада, која је у одношајима својим према владама блиских бал-