Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

390 | жив. ЖИВАНОВИЋ

Отоманске ЈДаревине, нису оне ни мислиле, ни могле мислити, да стану на пут народима и у њиховом унутрашњем развијању. И као што ми, са самога почетка данашње источне кр“зе, нисмо ни помишљали, да покрећемо територијално питање, а Грчка нас у прошлости није задужила, ми данас имамо одрешене руке. Што смо слободни и према Грчкој, она ће имати то стање сама себи да припише. Она је била врло спора да негује споразум са балканским народима, а кад се, после великих напора, на томе пољу нешто и успело, она му је у једном пресудпом тренутку, окренула леђа“.

„Најпосле, наш програм не може нас довести у сукоб ни са политиком Великих Сила, ако се ограничимо на своју културну мисију у пределима, које заузимају наши сународници у Отоманској Цзаревини“.

„Драга браћо, лепа задећа очекује Српску Владу. Она се мора радовати, што јој је пало у део, да се посвети извршењу програма овако племенитог и слободног од свију озбиљних препрека. Задобити признање Српској Народности, изравнгти је са другим Народностима, обезбедити слободан развитак Српској Цркви и Српској Школи у Отоманској Царевини — може ли патриотско срце што милије зажелети! Извршење тога згдатка, може се рачунати у заслужна дела“.

„Њему се не може ни Отоманска Порта противити. Никакве жртве њој нису потребне, да призна Српској Цркви Самосталну Управу, којом се подјемчавају ове садашње потребе Народа Српског, у њеној Царевиви. Учинивши дело правде, дело једнакости народне, Порта би обезбедила себи пријатељство Србије. Од њене мудрости није очекивати, да ће она, неповољним одзивом, хтети тако олако да увреди једног сусеза и пријатеља, и да баци у редове својих непријатеља један народ, са којим је се она у својој вековној борби са народима у Европи, сретала, наилазећи на своме дугом путу на Србе, од Хелеспонта па до Будима и Беча“.

„Ми не знамо, да ли је наша влада на томе пољу што предузимала, али не мислимо, да она може пустити, да ови судбоносни дани могу остати изгубљени за Српство. Владина је одговорност овде у толико тежа и већа, у колико су садашње прилике за овај задатак веома повољне; али да оне буду и плодне за нас, иште се живо прегнуће без губетка времена“.

„Сви ми сматрамо за своју дужност, да владу на томе путу свесрдно потпомогнемо; вољни смо и жртава себа да наметнемо, и да одложимо задатке, које су наткрилили садашњи догађаји на Балкану“. — Ч

„Како би и могло бити другачије» Да либи ко од вас, „драга браћо, могао седети мирно у својој кући, да је намешта и уређује, кад у суседству вашем гори кров од куће, која се на вашу наслања Наше државништво изложило би се подсмеху озбиљнога света, који би добио права, да нашој памети одрекне ону цену, коју су наши стари стекли у много тежим и критичнијим приликама. Свако. време носи своје бреме“.