Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

4

РАДИКАЛНА СТРАНКА НА ВЛАДИ 391

„Ну ма шта мислили и радили они, који данас носе одговорност за управу Србије, Народно-Либерална Странка не треба да се да помести; она зна, да онај најсигурније стиже својој мети, који зна шта хоће, па иде правце на дело. Наша је Странка у овој земљи прва повела коло Уставности; она јој и даље остаје верна и себи доследна. Али, по нашем уверењу, Србија треба да посвети сву своју пажњу своме спољашњем задатку, докле се год не стишају духови и не смире прилике на Балкану“.

Овај поздрав Вође Странке — у ком је резиме целе политике, која се у овом одсудно озбиљном одсеку времена препоручивала и влади — примљен је од збора са великим одобравањем. Громки глас Пере Николића, који га је читао, допринео је, те су га сви могли добро чути. После збора „Поздрав“ је раздаван присутнима засебно одштампан.

Овим поздравом — а с обзиром на стање на Балкану и грчкотурски рат, који је већ био отпочео — наглашене су и главне одлуке овога збора; прва: у погледу наших саплеменика у Турској, о установљењу Српског Егзархата и признања Српске Народности, која је донесена после говора писца о. д., који ју је и предложио. Ту смо одлуку (резолуцију) изнели напред, говорећи о раду владе и о њеном игнорисању предлога, који су, за решење великих питања, потицали од Ристића и од Либералне Странке (Види стр. 380-2).

Долази се у искушење да се верује, да Радикали, па можда и Краљ, а нарочито Краљ Милан, коме је намењена и улога при том, нису хтели прихватити овај значајан предлог, просто стога, што је потицао са те стране!

Друга резолуција тицала се промене Устава, којој је претходио, поред неких других говорника, говор Ст. Рибарца. Она ту промену

везује за претходно „решење спољашњих заплета“.

Од интереса ће бити навести на овом месту, а у вези са уставним питањем, којим се горња резолуција бави, и дотично место из Извештаја Глав. Одбора, намењеног за овај Гл. Збор, а који је, са резолуцијама заједно, објављен у бр. 45. „Срп. Заставе“ те године, и којим се баца светлост на лањске преговоре о уставном питању:

„Равно пре годину дана, били су озбиљни изгледи за решење Уставнога питања. Наше не може бити ла објашњавамо мисли и намере осталих Отранака, којих онда беше још две: Напредне, тада на влади, и Радикалне. Либ. Странка била је вољна да узме учешћа у томе. А што до тога знаменитог посла није дошло, до Либ. Странке није стајало. Питање ово разбило се на тактичним обзирима.“

Из горњег навода — који је само извадак из целине — а нарочито из оног места, где је реч о томе да се „питање ово разбило на тактичним обзирима“, јасно се види, да је тежина захтева те врсте — о промени владе, о полазној тачци за промену Устава и т. д. — падала са радикалне стране и даим са либералне