Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

11924 о ЖИВ, ЖИВАНОВИЋ

Марковић, књижевник, родом из Јагодине. Државни тужилац над рођајем Радикалне Странке био је Ђока Стефановић.

Тужба државног тужиоца, између осталога вели: „Г. Марко"вип, уобразивши да је он тај очекивани месија, који ће земљу ову реформисгти у духу социал-политичких начела, безобзирно је својим отровним пером, као што ће се ниже видети, нападао на најважније установе у земљи, на Народну Скупштину, на народне и владине посланике, изазивао је Народну Скупштину и свакога ва гажење земаљских закона, оправдавао је подизање буне против Владаоца земље, на послетку у дрскости својој, није оставио на миру ни сама уставна права владаочева, већ је и на ова напао ни "вређао...,.“ --Е:

Оатужени су у један мах бројеви: 7, 13 и 23 „Јавности“ од тодине 1873. Док су оптужени и неолтужени чланци у „Јавности“ само у претпоставци сматрани од публике као производ пера Све-

_ тозарева, дотле га је одбрана на претресу — предата јавности изнела цела целцата пред најширу јавност. Овај га је претрес учинио великим; он му је ваљао више, но сви ранији његови широј публици мање познати радови. Сем овог истицања личности Светозареве, ова -га је оптужба начинила мучеником. Има тако случајева, где је „лек гори од болести“, како говораше Јов. Ристић. То обично бива на свима политичким претресима; а на овоме је, о коме је реч несумњиво лек дејствовао горе но и сама болест. Човек који је, у онда још патријархалним приликама, у времена династична, оптужен за увреду и Кнеза, и Скупштине, и Посланика, који је оглашен од стране владе посредно, кроз тужбу државног тужиоца, као револуционаран реформатор и протавник целом по-

' Оптужена места схваћена су од стране државног тужиоца: као увреда посланика, тврђење (у бр. 7. Јавности), да се владини посланици „пред народним посланицима размећу својим параграфским знањем. Они, као вајна интелигенција у Скупштини, поступају као истражни судија, који својим заплетеним питањима, хоће да збуни простог човека... на послетку, проста пристојност захтевала би, да се владини посланици уздржавају што већма од говора онде, где је реч о народним жељама. Они треба самн да знају, колико они својим присуством у Народној Скупштини понижавају српску Скупштину пред целим образованим светом, па да је бар својим говором не праве нижом н ништавном“. Као увреда владаоца, означено је тврђење (у бр. 13 „Јавности“) да је: „народ увек сматрао, да има право да збаци једног књаза, који му зло ради, те да постави другога, у кога се више уздао, да ве радити добро“. Текст указује на прошлост, дакле је аналисање и одобравање, догађаја, који су припадали историји; али је држ. тужилац нашао у томе актуелно и недопуштено право народно, применљиво и на садашњост и на будућност. Најпосле као увреда Нар. Скупштине оптужено је тврђење (у бр. 23 „Јавности“), где се прво вели како „има људи, који замерају што бранимо ову Скупштину, која је прошла кроз школу Радивојеву и претила батином сваком поштеном човеку и браниоцу слободе и напретка народног, која се клањала свему што је излазило од владе“, па онда прелазећи у истом чланку, који носи наслов: „Слободна штампа и жандармерија“, писац његов наглашујући, за конкретан случај, суверепу надлежност Народне Скупштине, ту надлежност овим оптуженим изразима утврђује: „У таквим елучајима дужност је и врлина сваког појединог човека газити и рушити те законе свима средствима. И ако појединац често нема снаге, или не сме, да узме на себе такву моралну одговорност, да гази законе, Народно Представништво и може н сме и треба да погазн мртве формуле закона,“