Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

10 жив. ЖИВАНОВИЋ. =

земаљске, у тешкоћама, које дођоше са великих погрешака Напредне Странке, услед којих би, сасвим лсгично и природно, Либерална Странка понова оснажила, понова попунила своје редове новом снагом и новим нараштајем из народа, који је од све већега и материјалног и моралног притиска патго, и у бољем чему тражио одушке и олакшице... у том баш значајном психолошком моменту, јавља се на позорници иу пуној снази млада, свежа, никаквим традицијама невезана, агилза и у борби безобзирна Радикална Странка. Она привлачи к себи и у себе све што је млађе, живље приказујући се, уз то, народу, прво обичном раднику и ђаку,а затим најмногобројнијем земљорадничком сталежу, као неки нарочита, дотле непознати, његов пријатељ и творац неке особите нове, до сада неслућене среће. И док су чари овог новог „Програма“ већ саме собом привлачиле богатом маштом обдарене лаковерне представнике „гуња и опанка“, дотле је се с друге стране целокупна владавинска практика Напредне Странке на свој опет начин већ старала, да свему овоме усколебаном свету, и ако мимо своје воље и намере, драстично укаже: куда треба да оде и за киме да пође! Пије било узалуд речено, да су Напредњаци народ „мотком“ терали у Радикале.

Док је Радикализам овим чудним стицајем свих лоших прилика бујао и било га је како се онда говорило „ка на гори листа“, дотле стара, несумњиво заслужна Либерална Странка, у главном остаје истина са својим политичким кадром али са слабим прираштајем, сем извесног адвокатског придобитка у „млађим снагама“, са каквом сребом, за ову скроз на неадвокатским принципима засновану странку, и то ће даље догађаји расветлити. Либерална Странка свој ипак још интезивни политички живот манифестује у јавним зборовима, путем своје штампе, и организације; али све су те појаве без даљих посленица у погледу практичне политике, која стално остгје на Напредној Странци, којој као да не може више да досаде ни радикални легиони на биралишту, ни либерална тактика и проповедање умерености. Изгледа да су само неумерености постале меродавне за политичку срећу, било као неумерености у злоупотреби власти или неумерености у јуришању „броја“, са оном слепом девизом „куд пукло да пукло!“, И што год су политичке ствари хронолошки више одмицале од 1880. године, све се више осећало како је у директиви високе политике у Србији изгубљен сваки компас и да нема више никакве урачунљивости. Све је било и „озго“ и „оздо“, устало на инат и политика пркоса била је меродав а за све. А разјгрени владалац стајао је у средини овога окршаја и са свога високог положаја активан у означеном смислу.

Тим се ушло у осму годину од 1880. За то време Краљ Милан је истурио и последњу своју карту. Раскинуо је, изгледа, са свима Странкама, сјурујући их у последње време са положаја