Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 95

Ми нисмо ни издалека овим исцрпели рад Народне Скупштине за 1878. годину. Маса ситнијих предлога, усвојених и одбачених, поднашаних махом од самих посланика, не може занимати нашу пажњу. Могли бисмо из те категорије нагласити предлог више посланика да се пооштре мере противу лопова, који краду стоку и земљоделске справе и др., који је као хитан упућен одбору законодавном, и који су после правници посланици обукли у стручно рухо, у облику измена и допуна дотичних 5-5 кривичног законика.

Рад ове Скупштине кулминирао је у дебати о Закону о Штампи, који је изишао на решење услед предлога њих 20 посланика, који је у суштини својој тражио: „да се у закону о штампи укину измене и допуне од 15. децембра 1875, а закон од 23, окт. 1870. год. да остане у својој потпуној важности“.

Овај, овим речима дефинисан предлог, изнесен је већ 11, дец. 1878. год. из одбора у Скупштину, са мишљењем одбора да се усвоји, силазио је с дневног реда и враћао се у одбор и натраг у Скупштину више пута, тако, да је дефинитивно решен и усвојен — са допуњујућим предлогом председника Скупштине Т. Туцаковића о квалификацијама одговорног уредника“ — тек 17. јан. 1879. а потврђен је 18. тог месеца и године. |

И по својој важности, и због чешћег повраћања на дневни ред, закон о штампи постао је овога пута предмет политичког дебатовања по превасходству. У њему је узимала учешћа сва опозиција и то без уздржавања, тако да је чешће по неки испад с те стране наилазио на отпор. Тако већ у првој дебати (11. дек.) посланик Борислав Милановић тражи да се посланик Пашић, из опозиције, опомене на ред — да је, на те и др. примедбе о одржању реда при дебатама, морао уложити своје вето сам пред седник министарства Јов. Ристић: „Ствар, која се претреса данас врло је важна и озбиљна, и за то да г. г. посланици пусте да говорник заврши свој говор; а влада ће по свршетку претреса

израза жељи о економији и штедњи, то ми смо готови да целу повишицу од 100.000 пор. гр. напустимо. Но за случај, да бисмо ми били принуђени потребама државним да учинимо какве издатке, који би прешли ову суму, ми се онда надамо и рачунамо на правичност скупштине, да ће нам она издатке накнадно одобрити и признати (Чује се: врло добро, да се усвоји!)“

8 Предлог Туцаковићев, који је после и ушао, с неким изменама у чл. У. нових измена и допуна тражио је: „1. да уредник новина може бити само онај, који је свршио какав факултет велике школе или каквог свеучилишта: 2. да има 20 год.; 3. да има од општ. власти уверење да је поштен, да је уредно плаћао потпун порез и општ. трошкове бар 5. година; и 4. да је као уредник одговоран за све оно што у његовим новинама суд нађе да је казнимо“. Налазећи „да би се могли задовољити са садашњим законом“, ако се само ова додуна усвоји, Туцаковић је за њу везивао ове наде: „Кад буду такови уредници, онда се можемо надати, да ће они одговорити правој потреби и да се неће бавити неостварљивим идејама н грдњама, као што је то до сад у неколико бивало“. Наравно доказало се и пре и после тога: да су листови израз позитивних, исправних или неисправних струја, а уредници су такође њима потискивани. Нису, дакле, на крају крајева, могли бити потпуна гаранција од зала, кад је уредник какав пропао човек,