Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

999 - ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

свију обзира и свију здравих интереса, беху се свалиле на јадну земљу нашу и она стењаше под големим материјалним и моралним теретима и бедама. Владалац, и сам велики кривац за све ово, стајао је и сам у недоумици, шта да почне и куд да се окрене; влада лишена сваког угледа; а народ у моралним боловима и под тешким материјалним ударцима тек минулога рата.

Шта да се ради» Ми ћемо се вратити већ на покушаје, који су чињени још у току јануара и фебруара ове године са радикалима, чији су осуђени прваци и чланови странке, лицем на нову 1886. годину амнестирани. А сад ћемо се уставити на кризи, која је у влади настала ускоро по повраћају војске у редовно стање. Но пре него што је дошло до владине кризе, преброђена је и једна владалачка криза. Политика краља Милана беше пропала на све стране: у земљи пре две године буна, а сада пуне апсане у тој буни осуђених учесника, и краљ се и даље ослањао на најслабију странку у земљи. Рат са Бугарском дотерао је до врхунца мржњу народну према тој странци, а избледеле беху и наде на „дарови-

тога“ краља, чији је углед и ван земље био спао ниско нарочито

у Русији и налазио је још ослонца у сумњивој потпори АустроУгарске, чију је потпору пре четири године, по скупу цену осигурао тајном конвенцијом. Је ли чудо, да су се тада у глави краља Милана појавиле мисли и склоности да абдицира" Ваљало је доста труда, да се те мисли разбију, тим пре, што је наговештење од стране краља Милана да абдицира, врло радо прихватила његова амбициозна жена, краљица Наталија. Гарашанину се приписује заслуга, да је својим енергичним отпором уздржао Краља од те намере. Но тешкоћа положаја, у место у владалачкој, нашла је израза у министарској кризи.

Министарство Милутина Гарашанина, сурвано несрећним исходом рата, положило је оставку 19. марта 1886., чим је мир закључен. Мотиви те оставке, која је се сматрала као природна =

неизбежна последица свега што јој је претходило, нису широј јавности познати. Но, били они какви му драго, Гарашанин је учинио своју дужност, ако цела ова криза није била само један маневар, да краљ добије времена и, на начин њему својствен, констатује, да — он не може без Напредњака.

Краљ се обрати Либералима и позове Јов. Ристића да образује нову владу. Настали су дуги и мучни преговори, у којима се с једне стране огледала резерва владаочева, да он мн даље жели што већи утицај на спољну и унутрашњу политику, нарочито из ражена жеља његова за увећањем војног буџета, а с друге тако исто исказана принципијелна тачка програма либералнога евентуалног кабинета, да он хоће, у првом реду, штедњу, па и на рачун војнога буџета. Три дана су трајали ти преговори и изгледаше најпосле да су успешно приведени крају и листа нове владе утврђена, по којој би били: Председник и мин. иностраних дела Јов. Ристић, мин. унутр. дела Радивоје Милојковић, мин. финансија Влад. Јовановић, просвете Ал. Васиљевић, привреде Ст. Бошковић, војни