Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

-300 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Павле Ј. Вуковић, Срета Анђелковић, поп Јоца Божић, Марко Петровић, Вучић Миловановић, Димитрије Катић, Дим. Цветковић, "Сима В. Илић, Мићо Ђ. Јовановић, Мих. Смиљанић, Арсеније Про"копијевић, Ранко Б. Тајисић, Максим Сретеновић, Мика Даниловић, "Таса Ђикић, Милан Раденковић, др. Станојло Вукчевић, Аврам Ми"ловановић, Ђока Брачинац, Стојиљко Милећевић, Димитрије Ристић, Никола Павловић, др. Лаза Илић, Милош Симић, Милан Глиго-ријевић, Живко Малопарац, Риста С. Поповић, Јов, С. Јовановић, Илија Стојић, Пет. Максимовић, Стева Ј. Григоревић, Јоксим Павловић, Мих. П, Бончић, Лазар Р. Петровић, Стеван Миљковић, Јов. Ж. Јовановић, 1. Велимировић, Ј. Ђаја, Свет. Николић, Паја К. Михаиловић, Андра Николић, К. С. Таушановић, Раша Милошевић.

Одвојено мишљење: „И ако сам уверен, да је радикална странка "способна да сама прими управу земаљску и корисно руководи пословима земаљским, ипак сам за споразум с напредњацима“ — и наводи као разлоге: „| што Краљ неће дати управу земље самој радикалној странци и 2. што предвиђа судбоносне догађаје, у којима радикална странка по сваку цену треба да добије удела.“

7. фебруара 1886. Потпис: Пера Тодоровић.“

Одговор је дакле, у главном питању негативан, и цела је ком-

_ бинација, за коју је краљ Милан искрено правио радикалима златан мост, пропала, То је чудна фаталност у одношајима ове врсте: да кад је ова странка била вољна да ступи у трансакције (1883.) није хтео Краљ; а кад је Краљ чинио ове предлоге, ево, неће Радикали.

То се, као црвен конац, провлачи кроз дуго време и узрок је многим

трзавицама, које су долазиле из узајамног одбијања ове две по-

литичке силе, од којих је једна била јака својим прерогативама и

положајем, а друга својим бројем и истрајношћу. ; Краљ је морао бити непријатно дирнут оваквим негативним

и, може се рећи, једнодушним одговором. Сем Пере Тодоровића,

који је сам одвојио и сам потписао мишљење (јер се и онај други, Раша Милошевић, који је гласао за споразум, види се, при потпису одлуке, уздржао), сви су остали били против савеза с на-

предњацима. Њих се једино и тицала цела ствар; а само је из тактичких разлога, ну постављеном питању била реч о савезу

! Ово је био последњи заједнички акт Пере Тодоровића са осталим својим политичким друговима, са којима је он, у заснивању радикалне странке дотле делно и зло и добро, с многима упоредо радио, а још више њих учио и водио. Његово одвајање у саветовању у Нишу, није остало без последица. Нама не могу бити познати ближи узроци тога одвајања, па ни то, за ким је се управо Пера Тодоровић повео, као и то, да ли је он оставио своје раније другове или ови њега, тек од фебруарских догађаја у Нишу 1886. године, никад више Пера Тодоровић није био са целином радикалне странке. Он је у својим, већ цитираним „Успоменама.“ изнео своје даље, блиске одношаје с краљем Миланом; а одмах по расцепу у Нишу, оснивао је махом кратковремене листове, „Самоуправу,“ па „Радикалца“ и терао неку засебну, и ако још радикалну политику, док није, — по добијању и губљењу и државне службе — доцније са својим „Малим Новинама“ постао отворен противник радикала. Чудна је, доиста, судба овога даровитог човека и вазда знатног новинара.