Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

340 | жив, ЖИВАНОВИЋ

На један пут се хитно сазива истога дана пре подне Заједнички Клуб, на чији састанак дође и цела влада. И имало се шта и чути!

Председник Министарства Јов. Ристић прочита клубу с. р. Краљево 26. нов. датирано писмо, на њега лично упућено, и у коме Краљ, на доста кратак начин изјављује: да он неће примити Адресу, каква је у Одбору спремљена и каква ће се поднети Народној Скупштини на усвајање, Само то писмо у целини гласи:

Драги г. Ристићу, „Пошто је седница у 10 сати заказана, то вас молим дау 9 сах. к мени дођете. Рад бих био да се обавестим о појединостима тока дебате у данашњој седници. Не могу — вели Краљ даље да вам кријем: да нацрт на мене прави најжалоснији и најгори утисак (ове четири речи подвучене) и да не могу ни једну од основних

мисли адресе примити ваш Милан.“

По датумима судећи, Председник Министарства је цео сутрашњи дан провео убеђујући. Краља о противном. М кад ништа није помогло, сазват је састанак Заједничког Клуба и адресног Одбора.

Шта сад да се ради

(Са овом изјавом краљевом морало је се рачунати, и све је питање сад било: какав положај да се према томе узме Да ли да Заједнички Клуб, а са њиме и Влада, изведу крајњу консеквенцију, и да Влада одмах одступи, или да се нађе какав било компромис, те да се ова опасност премости. 5

Опште је било осећање негодовање са неправде, која се краљевим арогантним захтевом чини Народној Скупштини, и није било међу члановима заједничког клуба ни једнога, који не би ма шта допринео да се даде Краљу да осети и на срџбу Скупштине. Али за то није било начина.

Остало би одступање владе. Па Краљу јето можда и био циљ, али баш то на њега не би учинило никакав утисак, а на страни Скупштине, а то ће рећи на страни целога народа, одступање владе у овом тренутку, значило би бацање у неврат свих оних лепих немара, заснованих на „Споразуму“, а које је једино могуће било извести у Савезној Влади и Савезној Скупштини.

Стари Тодор Туцаковић говораше: Да паднемо, велите, на овом питању. Разлог би био и сувише довољан, али браћо, зна ли народ шта је Адреса и како ће му се то објаснити, иначе ће веровати, да смо пали без разлога.

Радикали су исказивали своје негодовање, али нису износили никаквих предлога за решење кризе; а провиривало је помалко сепаратизма, или можда наде, да би после пада ове владе могло доћи и хомогено Радикално Министарство.

Можда осећајући ову од радикала неисказану мисао, Председник Министарства је нарочито нагласио солидарност оба крила у овом тренутку. „Ми, ви, господо, једко смо и не треба да се