Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

САВЕЗНА ВЛАДА | 389

Велизар Кундовић, а деловођа клуба Жив. Живановић, тада директор пиротске гимназије. Радикални посланици имали су свој клуб код „Златног Прага“ (доцније хотел „Србија“) до Коларца, као оно и 1881—2. године. |

Задатак „Заједничког Клуба“ био је, да се у њему у заједници са владом, претходно претресу и начисто изведу сва важна питања, која ће изаћи пред Скупштину. Из Заједничког Клуба пренашане су одлуке у посебне клубове, да би посланици о свему били обавештени, како после не би било разногласица у самој Скупштини. Тако је морало бити и апарат је с почетка добро радио.

Под овим околностима, а на другом састанку скупштинском, 23. нов. поред Одбора: законодавног, финансијског и за молбе и. жалбе — изабрат је и нарочити Одбор за састав скупштинске Адресе, У тај је одбор ушло 16 посланика према „договорној листи“ и то: Стојан Бошковић, Г. Гершић, Ст. Рибарац, Акс. Ковачевић, Дим. Катић, Арса Дреновац, Жив. Величковић, поп Новак Милошевић, Коле Рашић, Андра Николић, Јован Бошковић, Мих. Кр. Ђорђевић, Живан Живановић, Милан Андоновић и Стојан Протић.

После пет дана, 28. нов., сазват је трећи састанак скупштински, да чује предлог за Адресу, као одговор на Престону Беседу.

За ових пет дана Одбор је радио на саставу Адресе и израдио је једну доиста примерну Адресу, у којој није, пробраним речима како доликује овом важном акту, ништа остало неказано што је народ српски у то време тиштило, и што су посланици имали на: срцу и на савести, као представници свога народа. Адреса, дакле, није била парафраза Престоне Беседе. Она је била један спонтани акт Народне Скупштине, намењен да, у првом реду, утврди и осуди сва дела предходне владе, почињући од њених управних и финансијских грехова, разних изборних злоупотреба, па до рата с Бугарском. Пројект Адресе бао је прави оптужни акт према прошлој влади и потпуно дезавуисање дотадашње спољне политике. Овај је акт у толико пре морао добити такву садржину, јер од 1880. године, опозиција није дошла до мериторне речи у Скупштини, Сваки је њен глас за тако дуго време, као што знамо, био угушиван, а периодичне изјаве кроз адресе мањина, на које је целокупна опозицаја, све до прошле Скупштине, била насилно деградирана, остајале су без дејства. ___ Сад, када је дугогодишња, а уз то и здружена опозиција постала не већина, него је састављала целу Скупштину, она је имала да каже доста, да каже много. ИМ казала је. Та је Адреса имала да буде сатисфакција за свеколико дотадашње запушавање уста имала је да буде онај истински, легални „Народни Одисај,“ јер само у недостатку овога и догађао се, по несрећи, онај други крвави „одисај.“

Влада је, по себи се разуме, била споразумна са оваквом Адресом, која је била готова и имала се тога дана 28. новембра

изнети у Скупштини на претрес и усвајање. Састанак скупштински био је заказан за после подне.

22%