Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

346 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

радикал, избацио је питање: Зашто је конвенција с Бугарском закључена у Софији, а не у Београду » |

Посланик Коста Алковић налази, да влада треба да одговори на ово питање; а он даје израза својим осећајима, што је доживео да се нашој земљи отварају две велике светске капије, на истоку и југу. Ово — вели Алковић, као либерал — за то, што је као посланик у своје време потписао конвенцију да Србија гради железницу (мисли на конв. са Аустро-Угарском из 1880. год. која је тада изазвала толике нападе опозиције радикално-напредњачке), па се (онда) викало, да немамо свезе за њене излазе, јер није било утврђено место тих свеза.

Како је у то време председник Министарства Ј. Ристић био оболео (од његовог старог нелуга: гушобоље), то је даљи претрес о конвенцији с Бугарском одложен, и могао је бити понова настављен тек 9. децембра, када је председник Министарства дао асцрпан одговор на то: зашто је конвенција закључена у Софији а не у Београду; У првом реду Ристић констатује, да кад је ова влада у јуну примила послове земаљске, било је од стране претходне владе већ решено, да се преговори воде у Софији. И онда следује, у даљем објашњењу, један од оних документованих говора Ристићевих — из области међународне узајамности, права и куртоазије — који без поговора освајају. Овај је говор био и велики и исцрпан, да је и сам Гига Гершић, радикал, професор међународног права, који је одмах за тим узео реч, морао констатовати да би, после оваквог објасњења Господина Председника, било излешно даље о овој ствари говорити, н уколико је даље говорио, само је било у прилог аргументације, коју је предс. министарства у свом говору изнео. М на истом састанку конвенција с Бугарском је примљена. А Јов. Ристић, који је првом конвенцијом од јуна 1878. са Аустро-Угарском (Књ. 1. стр. 370 н 383) и другом у мају 1880, спровео железничко питање, дочекао је, да овим двема Конвенцијама са Турском и Бугарском, исто дефинитивно приведе крају.

У то време пада на скупштински сто 11. децембра, на ХИ. састанку, један ванредан акт. То је оптужба, потписана од двадесет посланика, како то тражи закон о министарској одговорности, против бив. председника министарства М. Гарашанина у првом реду, а за тим и против осталих чланова владе.

Тај је акт кратак, и гласи:

„30. јуна прошле године, на очима Скупштине, силом жандарма, извучени су пред Скупштином (у Нишу) шест народних посланика, и по том истог дана стражарно отерани кући.

„У интересу народне светиње, којој смо се и ми ту скоро заклели на верност, у интересу Устава и народних погажених права, предлажемо Скупштини да реши:

„Да се тадашњи председник Министарства и министар унутрашњих дела г. Милутин Гарашанин, може за наведену повреду