Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

370 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

(Обреновића, тако и за политику целе земље. Нас се не могу овде_ даље тицати ни сви лични одношаји, које је, услед тога Краљ Милан надовезивао са познатом удатом женом, по пореклу Гркињом, из којих је веле поникло и једно ванбрачно мушко дете. Нама је немила цела ова ствар, и на њој се устављамо једино хронолошке потпуности ради; а и због тога, што, као што рекосмо, цела ова домаћа распра краљева и краљичина, није остала без штетних последица и на политички живот наш. За несрећу, они обоје без игде икога старијег и паметнијег у породици, које је спала била на мањак, нису били приступачни никаквим бољим саветима и инспирацијама људи, као што је био Ристић и митрополит Михаило и други који беху такође одгурнути, те и они не могаху утицати благотворвим саветима. Обоје се беху предали свако својој ћуди; а за краљицу Наталију кажу они, који је ближе познаваху, да је била необично пудљива и упорна до увреда увек остајући при своме.

Није ли краљ Милан, бавећи се у Бечу, прошле године, у свом писму од 28. септ. писао тада председнику Министарства Ј Ристићу, између осталога и што смо изнели напред на стр. 335.

Што се дуже у времену одмицало, све је горе бивало. И до__бровољни растанак, није искључивао и дефинитиван развод брака.

Одмах се показало, да је влада од 14 априла имала као први задатак свој, да расчисти ове жалосне домаће распре Краљеве; управо да изведе развод брака између Краља Милана и Краљице Наталије. То је показало, у једно, и зашто је Краљ Милан овога пута саставио владу из све самих личних приврженика, пријатеља па и сродника.

Али, да би се могло приступити главноме чину, ваљало је усамити Краљицу Наталију, то јест: одузети јој наследника престола, Александра, пошто је безуспешно покушан неки споразум који се разбио о упорство вазда самовољне Краљице. Ту је мисију поверио Краљ Милан своме оданом пријатељу, министру војном генералу Кости С. Протићу (који је тога ради, по објави у „Срп. Новинама“, отишао на „одсуство!“) пошто је, претходно, уравнат пут код царско немачке владе, јер се Краљица Наталија, с дететом налазила од пролећа ове 1888 године, на немачком земљишту, у Висбадену. Са неком врстом принуде, Краљица је морала дати да се дете одведе, и већ 2 јула возом у 7 сати и 932 минути вече, Краљевић Александар стигао је у Београд „враћајући се у отаџбину“

1 На неких 15 година, пошто су се ови догађаји одиграли, а под приликама по све промењеним, Министар просвете из Кабинета Христићева од 1888, д-р Владан Ђорђевић писао је, бавећи се у Бечу, чланак „Милан и Наталија“, који је изашао и у разним нашим домаћим листовима у јулу 1903 године, као у „Штампи“ и „Беогр. Новинама“. У томе чланку, поред излагања, како је могло доћи до заваде и до развода, а за тим и до других љубавних авантура Краља Милана, у које га је нагнала његова судба, д-р Владан о министрима вели ово: „И Краљ Милан се показао као велики психолог, кад је саставио своју владу, јер је знао да избере оне људе, који су били готови да за њега умру не само политЕчки, но и физички“. (но што се у овом чланку даље налази може служити за оцену узрока ове жалосне историје о Милану и Наталији.