Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 61

лози и извештаји. Док је влада предлагала само укидање члана 6. постојећег закона, дотле су други (поглавито опозциија) желели повраћај згкона од 1875., г трећи опширнију измену и допуну постојећег закона, поглавито његових чланова: 6., 21., 25. и 26. као што је то и констатовао известилац Дим. Стојановић, у једно и предлагач, чему су неки и из опозиције пришли.

Тенденција је за изменом била, дакле, заједничка и у владе и у Скупштине; али је било разлике у мери. Око те мере и водила се дебата прво у одбору, где су дотични предлози већ претрпели знатне измене, а по том у Скупштини, где је заузела прилично времена. После извештаја, њу је отворио Министгр унутрашњих дела, улазећи у детаљ и разлику појединих предлога с једне и закона с друге стране. Од тога се тренутка дебата заошијгла на · дугачко и на широко, и скоро сви главнији преставници и већине и мањине изразили су се сваки на свој начин. Дабата је ушла иу други дан (26. јан.), када је узео завршну реч Председник Министарства, у којој се огледа резиме целе дебате, и, као и увек, сав ток идеја и мисли које су дебату проткивале:

| „Ја морам, господо, пре свега — почео је Јов. Ристић — да дам израза изненађењу што видим, да у овој дводневној дебати многи посланици говорише о потреби слободне штампе у опште, кад нико и не доводи у питање ту потребу.

„Почевши од поштованог архимандрита Дучића, многи посла- . ници доказиваше потребу слободне штампе и њене врлине; доказиваше како без слободне штампе нема праве уставности, Ја не знам каква је потреба могла довести господу говорнике на мисао да нам то доказују, кад ни од стране владе, ни појединих посланика нико то и не пориче, и кад с нашом уставношћу иде упоредо · и наше законодавство, којим се ближе одређују поједине слободе па и слобода печатње, Како је изашао Устав, изашао је одмах на првој законодавној Скупштини и закон о печатњи; а разуме се по себи, да тај закон одмах није могао бити такав, да се њиме учини неприродан скок, да се на један мах испод цензуре, која је дотле постојала, пређе на потпупу слободну штампу, него се морало оставити, да се и та слобода развије према нашој спреми и образованости. „Не мање тешко могу да разумем и ону господу која кажу, да влада не би никад ни изнела предлог о проширењу тога закона. Један од господе посланика, чини ми се ћупријски, додаде да се влада ни за 30 година не би сетила да изнесе такав предлог, кад га сами посланици не би тражили! Посланик ћупријски је млад човек; ми га од скора видимо у Скупштини; а да је старији може бити да би био добио прилике да увиди, да је са свим неоснована реч, коју је овде изговорио. Јер да је он био у Великој Скупштини, Кад је створена ова Уставност, каква данас постоји, он би се био уверио, да са свим противно стоји ствар; он би дошао до уверења да је владо, ако смем да кажем, изишла народу на сусрет с уставношћу (Чује се: Тако је! Врло добро!),“