Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

62 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

(Сад настаје онај део овога великог говора, који се односи ча догађаје, који су се одигревали у Великој Нар. Скупштини у Крагујевцу 1869. приликом доношења Устава. Тај смо значајни део говора навели у књизи !. стр. 238. за потврду истине, коју је Јов. Ристић исказао: да је од стране иницијатора тога Устава, Намесништва ин онд. владе, у погледу разних уставних права и повластица „више нуђено, но што је тражено,“ као и што је на тврђење садашње опозиције (1879. године) „да влада држи за гушу слободу“, такође одговорено историјским фактом: „да није било чиновниш"тва (т. ј. Намесника, владе и других сарадника на Уставу од 1869.) ја не знам, вели Ристић, где би сад биле наше слободе...“).

„Каже нам се даље: „Како ћемо ми као независна држава да уживамо мање слободе од других, који су се тек јуче ослободили; ено Грчке са слободнијим Уставом и већом слободном штампом; ено Бугарске са ширим Уставом и широм слободном штампом, па се још додаје и то: кад би ми ту слободну штампу имали, ми би били напреднији и морално и материјално»

(На те примедбе говорзик баца поглед, у колико му је то као представнику владе могућно, на стање духова и на финансијске прилике у обема тим земљама: на грчке дефиците и бугарску уставност, с напоменом: да су „сувише брзо нека господа изрекла свој суд о Уставима у тим земљама, нарочито у суседној нам Бугарској....“ Заиста, за догађаје, који су у тој периоди настајали у овим суседним државама и потресали ах до дна и државног уређења и социјалног поретка, ове су речи имале пророчански значај !).

„Кад су господа посланици говорили о овим стварима у опште, већу би услугу учинили ствари, о којој је реч, да су бацили поглед на развитак нашег закона о печатњи, износећи у даљем говору тај развој од 1870. (првог зак. о штампи), па до овог предлога.

„И влада, изишавши с тим предлогом пред Скупштину, наставља Ристић, учинила је велики корак напред. Све мере превентивне, које су до сад постојале тиме падају. Рече један посланик до ту ипак остају неке сметње. Ми кажемо да их нема. А ако коме није редакција јасна, ми примамо да се изрази још јасније. Ако хоћете да се каже: да уредник може разашиљати и раздавати лист, а да не чека на одобрење — и то можемо ставити, Оно што можемо по савести и убеђењу своме да учинимо, то чинимо без сваке задње мисли; а што не можемо, то ћемо вам не мање јасно казати.

„Кад смо ми изнели овај предлог, чух од неких посланика: „а то је једна мрвица само, то је незнатна ствара један посланик рече: „то је горе но што је било“: То су, господо, само изрази

незадовољства оних, којима жеље далеко захватају, али нису из

1 После овога говора, а на истоме састанку скупштинском, на примедбу Николе Пашића: да се изменом овом никако не олакшава слободније писање... с тога што је пре полицијска власт прегледала лист, обустављала и казна се сматрала као покушај, а сад се такво дело сматра као извршено, м, с тога вели: „да је боље и цензуру увести него овако“ — Јов. Ристић одговара. „Кад би се усвојила ова логика посланика зајечарског, онда би се морало ићи на цензуру, јер код цензуре