Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

70 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

конвенције! ми бисмо тиме и са своје стране исцрпели расматрање рада скупштинског, и могли би само још навести сам чин затварања њенога — Престоном Беседом. - Но још имамо да се осврнемо на један случај у самој Скупштини, који има везе са прошлошћу која предходи овој Скупштини и са блиском будућношћу, која ће ускоро доћи. А то је

М

Положај и држање скупштинске Опозиције. Ово је држање довољно окарактерисано толиким моментима, који су се истицали у току самога рада скупштинскога. Опозиција је чинила употребу од свога права, нема сумње; али њено држање одаје нешто више од парламентарног права — оно одаје извесну залеђину, на коју као да се ослањала опозиција у својим испадима и нападима. Опозиција је ишла дотле, да је кроз уста једнога свог члана, при дебати о буџету и партији од 150.000 за Народну Скупштину (29. јануара 1880.), директно и по све категорички тражила и сам одступ владе: „Или да се попусти захтевима опозиције, или да влада одступи, ако не попусти (жагор: нећете тамо!); или да се распусти Скупштина, и да се нареде нови избори. Са оваком опозицијом, која броји трећи део Скупштине, и која је квалитетом јака и одлична (чује се: то није истина!) тешко ће бити радити...“

Испад је био тако немаскиран, да је био и сувише провидан; тежња опозиције исказана овим речима, и ако узгред уз једну позицију буџетску, била је до драстичности јасна. Она дакле није могла остати без одговора, и то одговара не мање јасног и опредељеног. Он је доиста и следовао, и то од стране самога Председника Министарства:

„Господо! Не налазим никако да има места овом говору предговорника.

„Господин предговорник изводи закључење из својих поставака, па каже: да се не би то протезање послова догодило шта би требало друго чинити, но да влада одступи, пошто је опозиција јака, или да распусти Скупштину.

„Господо моја! Свака опозиција не изазива у парламентарном животу оне последице, које замишља г. предговорник. — Колика је опозација у овој Скупштини» Сви ми знамо, да она не прелази 40 гласова (чује се: нема ни толико!), а овде у Скупштини има свега 172 посланика. Кад би се то усвојило, да се влада повлачи пред таквом опозицијом, онда уставност не би била могућа. На кога би се владалац обратио» Сигурно, по мишљењу мањине, на људе из те мањине. Сад, ако остане она иста Скупштина, неће

1 (Одговор предс. министарства и министра спољ, послова, добио је карактер једне озбиљне енунцијације, чији је ефект срачуњен на послове који ће доћи: закључење конвенцћје о желелзници и трговинског уговора са Аустро-Угарском. О том је и питање и одговор, са још неким актима, и особено, обнародован у „Срп. Новинама“, бр. 34. од 1880.