Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

920 _ ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Сави стоји мост. Сад кад дође влак на половину моста, природно је да се растоварити не може на половини моста, него мора да. иде под кров у станицу. Док иде отуда и дође до главне станице, аустро-угарска води бригу о еспапима и људима на њему; она одговара и главом нв имањем за људе и еспапе; то, што одговара до саме станице ђумручке, носи собом право, да може од половине Саве до ђумручке станице поставити своје чуваре. Дакле то је узрок, а оно друго само су последице. Да смо пристали да не буде станица главна Београд, него Земун, они би нам дали простор много дужи, него ми њима. |

„Србија је на том месту, почињући од половине моста, задржала потпуно своје суверено право, рачунајући ту и право судаи полиције.“

; За тим наводи достављена му мишљења министара спољ"них послова Русије н Француске, о промишљеном закључењу ове конвенције.

„Господо,

„Ја мислим — наставља Јов. Ристић — да ове повољне оцене од стране ових благонаклоних сила не могу нам бити равнодушне. Оне су у праву да разбију и последњу бригу свакоме, који би се још могао бојати, да није учињено све, што је требало, те да се очува недарнута наша млада незгвисност и наш стари народни понос (вичу: живео! живео!). Кад се магла страсти и агитација разиђе, видеће се, да влада мале Србије није на достојанство земље заборавила (вичу: Тако је! Живо одобравање!).

„После свега овога, господо, ја мислим да сам казао све, што се имало да каже; мислим да нису остале више никакве нејасности, ни сумње (вичу: тако је!).

„Сад је, господо, на вама ред да оцените. МИзволте то учинити хладно, по савести и убеђењу. Ми вам свога мешљења не вамећемо, ограничивши се да вам само ток послова изложимо. Ми мислимо да је све постигнуто, што се постићи могло; а ако има кога, којн би имао вере и могао на се примити одговорност покушаја, да више постигне, ево нас готових да одмах одстучимо, па да га препоручимо Његовом Височанству за свога одменика. „Још није доцне, још није гласано! До сад се није нико јавио за тај покушај; многи је радо критиковао, а нико није хтео одговорност на се примити, да што боље изведе.

„Кад је тако, онда нека Скупштина реши, као представник народа. Ко није убеђен да је све постигнуто, што се у даним приликама постићи могло, од тога нема нико права тражити да гласа за конвенцију. Она није ствар владина но ствар земаљска од ве лике важности. За то у свечаном тренутку, који сад наступа, уклонимо све друге обзире на страну, и пустимо преда се своју савест и интерес земаљски. Нека нас то једино руководи при гласању (вичу: врло добро!).

„Најпосле молим, од стране владе, да гласање буде поименце“.

Приступљено је поименичном гласању.