Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

94 7 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

То је било 24. маја. Сутра дан, 25. маја, закључио је Кнез лично ову ванредну Народну Скупштину Престоном беседом. Као што знамо, Скупштина је отворена кнежевим указом. Сад тек, на закључку, обележена је кроз Престону беседу и важност предмета, који је на овој Скупштини решен.

а „Велики значај предмета, — говорио је Кнез — који вам је на решавање изнесен био и озбиљност прилика, којима су и радња · моје владе и ваша саветовања руковођена, осветљују потпуно оно искрено старање и онај патриотски дух, који провејава свуда, из обавештења моје владе, као н из мишљења и гласа, који се од вас чуо.“

Тако је, дакле, ударен темељ једном великом предузећу, коме се имало приступити, и коме се, поред комуникација стичу и привреда и култура и стратегија. Историја наше прве железнице део је културне историје Србије. Данас, кад Србију пресецају железничке пруге у свима главним правцима, који су и предмет ове конвенције, видимо са колико је увиђавности од стране владе руковођено ово велико дело. Све се у току времена испунило што

је Ристић у свом вел. говору предсказао. Али се, опет, није испунило ништа од онога, што су противници ове конвенције износили. Она никада, за трајања Аустро-Угарске, до њене пропасти у 1918. год. није била извор сукоба, већ сталан регулатор соабраћаја на све стране. Конвенцији је имало да следује и грађење железнице. Да видимо шта је влада даље урадила у том правцу.

Из скупштинске дебате, а нарочито из говора Председника Министарства Јов. Ристића, видели смо довољно, колико је много резерве уносила влада у преговоре око конвенције са Аустро. Угарском. Она је, приступајући даље послу, радила са још више резерве. То је била стална особина Либералне владе, да је необично спора и обазрива, кад год су материјалне жртве земаљске биле у питању. Тако је било и са грађењем железнице.

Пошто су измењене ратификације, конвенција, потписана 3. јуна, објављена је тек 8. јуна 1880. године. Од тога је дана она била званичан обавезан акт за Србију, о чијем се извршењу имало сад водити старање.

Сутра дан 9. т. м. креирано је „Железничко Одељење“ при Министарству грађевина, када је за инспектора тога одељења постављен Димитрије Стојановић, професор нацртне геометрије на Вел. Школи, нама већ познати члан Скупштине. Он је дуже време, и за време припремних радова, био једини чиновник тога оде љења, који је имао само једног свог подручног млађег. !

1 Дим. Стојановић, доцније први директор српских државних железница, за тим Министар финансија и грађевина, па наизменце опет директор, учинио је, прво при грађењу железнице, за тим при организацији железничке службе, своје име нераздвојним од ове велике тековине. Својом спремом, савесношћу и енергијом, он је био незамењив, прво у министарству, а после у дирекцији. На том великом послу, он је преживео многе владе и многе Министре грађевина, који су га сви без разлике ценили. Јер, кад је настала, доцније, како при грађењу тако и