Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 95

Пошто је се влада решила начелно да грађење нове железнице даде као концесију, приступљено је у железничком одељењу изради услова под којима се та концесија даје, а за пругу: од Београда до Наша, и два огранка од Ниша ка Врањи, и ка Пироту. Но пруга Београд—Врања сматрана је увек као главна и преча. На састављању ових услова радили су: Дим. Стојановић, као главно стручно лице и Фрањо Вшетечка такође стручни и аладин повереник на ванредчој скупштини за конвенцију. Њихов рад претресан је у заједници са заст. мин. грађевина пуковиком Ст. Здравковићем. Услови су рађени веома брижљиво, детаљно и разговетно.

Тај нацрт Услова за грађење, како је израђен у мин. грађевина, поднесен је Министарском Савету, који га је дуго ценио и: разне измене у њему учинио, усвојивши га. Тако је дефинитиван акт, који је садржавао услове за концесију за грађење и експлоатацију српске државне железнице, објављен у „Срп. Новин.“, тек пошто је претходно опет био на оцени једне велике комисије. Ова је комисија у услове унела и знатну кауцију за предузимача (по чл. 10. услова), и то за пругу Београд— Врања 6,000.000, а за пругу Ниш— Пирот 2,000.000 динара.: Грађење је имало одпочети најдаље до 3. децембра 1880. године, бар на свима тежим местима.

На овако објављен конкурс јавили су се предузимачи, међу којима Француз Фремије и Рус Пољаков, и др. Њихове пријаве влада упути одбору од 21. члана под председништвом предс. Савета Ђ. Ценића, да их расмотри, и о њима даде своје мишљење. Одбор нађе да поднесене понуде нису корисне за наше државне интересе, и тако први конкурс остане без последица, јер влада усвоји то мишљење.

Остало је, дакле, да се, према расписаним условима, сачекају нове понуде, још корисније за земљу од досадашњих.

:

Чим је потписана железничка конвенција, која је била резултат једне колико тешке и озбиљне толико и важне радње,

при експлоатацији железничара борба између страначких (предузимачких) и државних интереса, Дим. Стојановић био је веран и поуздан чувар ових других. Под његовом је руком у служби жељезничкој, кад је ова (1889. одузета од странаца, одгојен читав подмладак одличних службеника Срба, који су могли прихватити и одржати железницу у пуном полету њеном — до данас. Овом примедбом не мислимо претицати догађаје, који су се баш у железничком питању, при промењеним приликама, веоиа чудно и интересантно развијали. Но, све ће доћи на свом месту.

1 Доцније се показало, да је одбор овде подлегао извесним неповваним и то чисто дворским инспирацијама како се мисли у циљу, да се онемогући да ова влада дође до дефинитивне погодбе, но да тај значајан посао остане за друге неке људе. Ако би ова претпоставка, коју је писац чуо и од Дим. Стојановића, била истинита, онда се и успело у том. Стручни су људи, као Дим. Стојановић и др. били против ове кауције, а и од владе није потекао тај захтев, пошто нико неће да веже свој онда огромни капитал у кауцију место које стоји, сам објект, железница. — Али, као што рекосмо, то је потекло од одбора, а влада, избегавајући непосредно ангажовање, пустила је ствар тако.