Pozorište

"да: а кад наступе црни и тешки дани несреће

народном позоришту, па ће имати више, него | што ће моћи потрошити, Испрва се то чини невероватно, али испитајмо наш живот и наше обичаје потање, и потражимо све оно, што је сувишно, а на што се у наб просипа новац, па ћемо наћи за цело, да ће стотинити део од бувишнога, ако га еваки верно жртвује, бити доета, да избави народно позориште од вечите кубуре, и да га утврди за навеЕ! |

Окупљање прилога на позориштемогло биве најбољеовавко удебити. Некасе у сваком већем месту српеком састави одбор од родољубаца за купљење прилога у своме месту и у околици, па нека се одмах као такав пријави управноме одбору позоришном, Задатак ће томе одбору бити, да о реченим приликама, а и иначе, прикупља ма и најмање прилоге, и да их при свршетку свакота месеца шаље управноме одбору позоришном у Нови Сад, Управни одбор позоришни готов је скупљачима и 10 на сто у име награде давати, У мањим местима могли би то скупљање на себе примити и поједини родољуби, „Ми смо народ! Нас чека велика будућност !“ То вели у нас и велико и мало, и старои младо! | А шта је народ; ако нема свог народног живота.

свог народног поноса, своје праве народне свести2 Може ли се и помислити народ, ако нема |

свога народног језика, свог народног мишљења

| и осећања, својих народних обичаја 2

Све то, без чега не можемо бити народ, без чега не можемо бити Срби; еве то, што нас узвишује на достојанетво праве свести, што нас мири се прошлошћу и будућношћу, једном речју, што нас чува одморалне емрти:то јенаше народно позориште!

Можемо ли дакле допустити, да нам образ црвени пред страним светом, ако се по невољи узмора рећи: Гле, хваљеног, родољубивог народа српског! Треба само неколико новчића да жртвује сваки, па да се одржи народна зграда, која их је толико мука и жртава стада,и, гле, они допустише, да падне баш онда, кад је већ под кров дошла, кад им је почела испуњавати најлешше наде и доносити им најлешне успехе!

Управа позоришна чини и овај пут само своју дужност, када управља овај позив на народ; а вада је на народу ернеком, да покаже, да ли му је стало до части, лепога имена и поноса 6вд~. га: да ли ће допустити, да узалуд пропадњу довадањи лепи успеси и прегрдне жртву: око нашег народног позоришта!

Помозимо сами себи, јер нам нико до Бога помоћи не ће!

Из седнице управнога меки друштва за врпско народно позориште у Новоме Саду 6, (18). фебруара 1574,

а –—

ДОПУНЕ И ИСПРАВКЕ ЗА „ГРАЂУ ЗА ИСТОРИЈУ СРП. ПОЗОРИШТА“

од Јована Ђорђевића.

(Наставак.)

Прави је глумац свакад уједно и племе- |

нит човек, Такав је он и на позорници, и у |

вветеком друштву, па такав је и у домаћем животу, и онде је брижљив отац, послушан син, веран муж, нежан брат,

Али је он уз све то јоши родољуб у пуном смислу ове речи, Његов му је народ ирви на свету, иако није, а он бар жели, да међу прве дође. Он је весео и срећан у срећи свога наро-

и искушења за народ, он је ту, да с њиме плаче, да га теши и рабри, да сезањ жртвује, Његово је срце барометар народне среће и несреће, Што му је народ слабији, беднији, угњетенији, презренији: тим га он јаче љуби, негује, поштује, |

обожава, При свем том он није Фанатик; не мрзи друге ерећније и напредније народе; оних љуби, поштује их, диви им се и радо учи од њих: али то осећање код њега се никад не из-

| мећеу козмополитизам, комеје девиза : „О

Ђепе 1 рашла;“ а још мање у ренегатство, које се продаје и туђину, и душманину , вамо ако више плати, Не, он не тргује са својим талентима: он их своме народу поклања, али за туђина нису му ни по коју цену на продају: Као да је опетанак народа за њега везан, тако га се он лепи ине напушта га никада, Ако за икога, зањега поглавито важе песникове речи:

„Та за те места другога Сат божји нема свет;