Pozorište

У А АААААА

ЉИбтТИЋ

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„У лтимо,“ шаљива игра у 5 чинова од Густава Мовера, с немачког превео А. М, Приказана 28. јануара 0, г.

Когод је у уторак 28. јануара био у позоришту, лепо се забављао и задовољан се вратио кући. Ми велимо забављао, али додати морамо, да та забава није била у оном смислу, као што се то обично разуме у наше време. Није дило трошења времена узалуд. Гледајући Мозерово „Ултимо“ уживасмо, растерасмо сумор са чела нашег, али уједно и научисмо се нечему. И доиста, ко да се не насмеши при таком живом делању у „Ултиму.“ „Ултимо“ је тако написан, да се представљати мора живо и весело, те тако потпуно одтовара имену своме: шаљива игра. Највише нам пада у очи, како се свака радња у „Ултиму“ свршује врло живо тако, да оставља утиска на публику скоро до нове радње. Можда би где на другом месту изгледао оваки свршетав радње и смешан, али у „Ултиму“ то није, а то за то, што је прпродан ток радње у сваком чину таки, да на послетку завршетак мора хтео не хтео таки бити. Свршетци од чинова нису својевољно и хотимаце живи, него су природна последица целога чина Иначе је доследно изведен цео комад, те нам и врло брзо привољење г. Лебрехта (г. Рајковића) на удадбу своје ћерке Терезе (гђе Рајковићке) за Алберта (г. Ружића) не пада у очи. С тога и рече једном : ваљан деран, па и привидно наваљује, да уБлони Алберта из своје куће, да тиме опроба љубав, која се изродила између Алберта п Терезе. Да се они волен љубе, уверио се и он и жена му (гђа Ружићка) отуда, што не |палише све четири свеће, кад их оставише у соби саме и замолише да свеће упале. У место да су палили, љубавници се разговарају о љубавничкој срећи и све даље иду од стола, на коме су свеће.

„Ултимо“ је још пређашње сезоне стекао лепа гласа Представљан је два пут, па и овога пута беше леп број гледалаца, ма да је време било тако, при ком се највише код куће седи. Да је лепше време било, сигурно би још који пар лепа света то вече задовољно провео гледајући ту шаљиву игру. У опште наши новосађани могли би се још у већем броју скупљати у светилиште народно. -— „Ултиму“ велимо и желимо му, да му ово не буде ултимо

Представљање нашах глумаца беше овога пута са свим добро. ЖЊивља радња, па бу и они били живљи, шта више неки и сувише, као г. Јовановић, тај старац од 78 лета. Овога нас је вечера г. Рајковић поред и иначе доброг представљања изненадио. Он нам је доброћудна трговца тако природно приказао, да му рећи морамо „евала.“ Оно његово смешење, па природно кретање и понашање, па онај блажени осмех, што му прелије задовољно лице, кад почне сркати шампањац све то зас

сује, да се види. Професор старота окова (т. Зорић) дио нам је и сувише из старијег доба, ма да се „Ултимо“ збива у данашње време. Да, се није усиљавао, да се што боље приближи професорском сталежу, мислимо, боље ди прошао, те му не би ви Лебрехт (Рајковић) рекао, да су сви професори као што је он. Р Ружић и гђа Ружићка играху на потпуно наше задовољство. Тако исто и г. Лукић, тђца Ј. Поповићева и гђа Рајко-

вићка. Гђла Л Хаџићева сувише нам је њежна и блага била. Г. Марковић је неотесаног и неуљудног, а нешто и варалицу племића према другом његовом представљању прилично добро извео. На маскирање би могао више пазити, да не изгледа смешан. Остале улоге беху маље, и представљачи их по могућству приказаше добро.

И тако сума сумарум: „Уштимо“ је од добрих комада у репертоару нашег позоришта; „Ултимо“ је било у рукама најјачих спага нашега позоришног друштва; „Ултимо“ је добро приказано и ми му не смемо наш ултиматум казати.

с.м.

НОВ ОВ РАИ ПН

% (Народно позориште у Београду. „Српске новине“ пишу: „Наше позориште ступило је већ у нову годину. Храм талијин и у новој години почео је да нам служи своје божанствене службе. Ред би био да се бар у кратко пређе рад његов у прошлој години, — али то остављамо онима, који мисле да пишу историју ове наше народне установе. Па и шта бисмо могли рећи“ Позориште је школа. Како се може одмах да пресуди колико је школа учинила користи народу. Мало по мало видимо њену веливу корист. Та колико је и колико говорено: Позориште је школа! Да, школа, у коју долази и старо и младо, и ботато и сиромашно. А школа је храм. И позориште је дакле храм — храм морални. Још велики реформатор Лесинг рекао је: „Ја дет тогапзећеп УуеЊ тапаз аЏев зешеп отаФепбјасећеп Раче ђећаЊеп, луе Чаз Тћеафег Фе ЧећиЈе дет тпогајзаећеп УМејђ зе1п 8011“

У позоришту видимо све мане и пороке људске; видимо на против врлине, којима се поноси човек и у друштву и породици. Гледајући људе са танким узорима врлина, човек се труди да и он такав буде. А како нас обузима радост, кад у позоришту видимо слике нашег старог доба. Историја нам је забележила, песник нам је сложио, а глумац нам изнесе много јасније слику свега тога, и која учини већег упечатка у души нашој него и историја и песник. „То није моје него ваше дело“ рекао је Волтер једном тлумцу, који је најбоље одиграо, кад се представљала једна од његових драма. Позориште нам вели: Поштујте све оно, што је добро и племенито, п одбадујте зло! У њему видимо где неваљалство подлегне врлини. Оно нае упознаје с људима и њиховим карактерима. Позориште нам је као неки мади свет, на који гледамо и који можемо да критикујемо. У њему видимо људе са свима својим страстима, видимо људе пуне срећа и несреће, људе пуне мудрости п лудости.

Позориште је и врста уметности. Па и црква.... Сетих се ђачког доба. Остале су ми врло добро у памети речи професора философије. Црква, говораше он, мора да се узвиси до уметности. Свештеник праве цркве је уметник. Заједно са црквом и школом, позориште има великог утицаја на народно образовање, Па

та су глумци дар они

нису свештеници храма моралног2. Упустисмо се далеко. Та о томе Оће

је коворено и сузшне, јела ваша езђ... што вели Берне,“

Аздаје управа српског народног позоришта