Pozorište

лине показује песник правог соја. Још већма, да богме, у савршеном и живом приказу карактера. У тим карактерима је тежиште целине, не у акцији, која се развија. Они призори, који нам

душу најјаче потресају, добили су снагу за тоу великој вештини песниковој, којом зна да даде најживља израза најдубљим и најтајнијим осећа-

јима својих особа. · (Свршиће се.)

===> -а————————

Је “>

МО И

ГА

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Потурица“. Драма у ! чина, од Ивана Кукуљевића Сакцинскот, приказана је у недељу 15. фебруара о. 1.)

Потурица је од старијих драма у репертоару нашег позоришта, те је већ више пута приказана, а сигурно ће се још приказивати. Ако узмемо у обзир то, што је досад више пута давана та драма, то смо ослобођени таки од блитег погледа у њу саму, у њену садржину, и т. д. Али ако помислимо, да ће се она још представљати, онда смо у праву, да проговоримо коју више о њојзи.

„Потурица“ је пуна тужних успомена о насиљу турском у Босни пл Херцеговини. М сама главна, мисао о њојзи јесте насиље једно, само насиље вештачки удешено. Отимање хришћанске девојке од жива оца удешава кајмакам Селим фино и промишљено. Кроз пуна Ф чина тражи он начина, да отме Бојану, Мијатову кћери Влаткову заручницу, и на послетку му све уништи брат рођени — Тројан. Гледећи „Потурипу“ мора нам пасти у очи, како је пуна приповелака и особито философије. Свака је особа мали философ. Ту прости Херцеговци и Херцеговкиње филозофирају. Тако јако не би био кадар ко други, који је и нешто школа свршио и света прошао. Писац је Херцеговце уздигао мало у њихову умну изображењу. Ово смо приметили, да је више, нето што јесте, али се даде наћи у драми и онога, чега нема, Нема у њојзи баш онога, што би јој име одоранило, нема, драмских момената. „Нотурица“ као драма доста је слаба драма. У нас је мало драма, а још мање ваљаних, или бар приличних драма. Као драма могао би „Погурица“ изостати, али не може изостати као жива књига Оеснила, турског, или још витке потурчењачког, јер је потурица грђи од Турчина. Многи су изашли задовољни из позоришта после представе, али тих је од пуслике било; рецензенат не може потпуно задовољан бити. Суд публичин и суд рецензентов јесу два разна суда, и врло често се не слажу, но, ако је публика, задовољна — репензенат мора из куртоазије капитулисату Улоге су биле раздане новим члановима позоришне дружине. Тако је у недељу приказивао нам потурицу оелима г. Ружић (ми га тада први пут гледасмо у тој улози), а пређе покојни Тељечки и доцније Брани. Телечковог и Бранијевот Селима гледасмо давно: доста смо већ заборавили, а тада још и не судисмо као данас — те за то. нам се ваљда и представа г. Ружића више допала. Места, где има, Селим да покаже своје славољубље, па онда, где се плаши свота. дела, себе самога, приказао нам је г. Ружић са, свим пластично, да му ни сам Селим не би забавио. Г. Јовановић и г. Рајчевић (ђафир и СОмаил) одвећ су Србенде, а и почетници, те им стари Турци нису од руке ишли; још други се добро држао. Г. Рајковић (Влатко) је тога вече ра

хтео и гласом ваљда да покаже, да је Херцеговац, јунак, кад је онако викао. Мислимо лакши и одмернији тон боље би приличио. Игра и кретање му било је са свим на, свом месту. Г. Зорић је у јадном и тужном Херцеговцу имао прилике да покаже, шта уме, и извео је све старачке и плашљиве ргјинске призоре као и лаку веру у реч Селимову добро, али пије могжо пред Влатком, пред својим тако рећи зетом, да се отресе оног ропског понашања, кога се држао пначе добро пред Селимом, Какав је био пред кајмакамом такав и пред зетом, а допустиће нам, да се то даде учинити врло лако, кад Си само погледао, кога. има пред собом. Гадну улогу Мусијину извео је г. Добриновић врло лепо, ако се даде уопште лепо извести та улога. Сметао нам је само његов низак узраст. Међу тим ми смо видели да он може битин јуначина на даскама, а не само шаљивчина. И Тројана је т. Лукић погодио, Честит карактер је благодарна улога, ма се и не приказивала добро, али кад се добро изведе, онда се представљач свакоме мора допасти. Нама је жао, што су се његове бралске речи у последњој радњи одбиле од Селима, и што није успео, ма да му је писац ставио на расположење мноте разлоге, и ма да има добро да се подухвати, да пе би уморио и себе и публику. Дијалог је тај био развучен. И остали

мушки одговорили су својим задатцима, толико, колико им допу- .

стише њихове младе снате. — Шећ извине женске, што их сепарирамо од мушвих и што на крају о њима говоримо, Тако суи на листи уписани. Поред читавог туцета мушких долазе тек три женске: Бојана (гђа Рајковићка), Маргита (гђа Б. Харићева) и Смиља (тђца Ј. Поповићева) па и од ових Марпита се силом утутнула између Бојане и Омиље. Бојана, је женска. јуначнг. И слабој женској тешко ју је представити, а још мање могли смо то очекивати од тђе Рајковићке, која се налази у своме елементу, кад приказује наивну и лакоумну девојчицу, но међу тим труд и студија учинили су и овде своје. Гђца Б, Халићева је незнатну улогу зачинила лепим оделом и благим „утешителним“ гласом. Притворну Омиљу, тадну СОмиљу схватила је гђца, Ј. Поповићева и ма да јој је ружан карактер пробудио негодовање у публике, ипак је заслужила. наше признање. На послетку примећујемо у опште, да се више пази на нагласак, кад се говори у стиховима, јер је врло неугодно слушати незгодан и погрешан нагласак, а у „Потурици“ се ово јако примећавало. Осим тога женском особљу служи у похвалу, што улоге научи свагда, а неким мушкима не би шкодило, кад би улоге који пут више прочитали и приправнији изишли на позорницу. Тада и публика не би била тако сретна, да слуша два пут једно исто: из шаптачевих п представљачевих уста, а и представљач би остао у добром гласу код гледалаца. см.

Издаје управа српског народног позоришта.