Pozorište

ПИР не

| :

4 Е

20

час отворено каваљерско. Промене његових навора и начела тако брво иду једно за другим, да долавимо до уверења, е је он такова незнатна оссба, која није васлужила ни да му се име спомене, а камо ли, да сео њему шаљива игра пише.

Барон Карбоне јако је костоболан, сујеверан и ограничен човек. То даје конзеквентно изведено, могли бисмо имати у њему Финога комикума. Овако није могао учинити утиска на публику.

Гроф Сципион је неки жалосни љубавник, који броји 65 предака, а хвата га грозница, кад види го — мач, и који уступа своју љубавнацу зше јга еБ =фидо. Г. Добри-

новић одиграо га је као што треба, потпуно и карактерно. |

Као што смо већ напред напоменули, представљање било је у опште врло добро, и мислимо, да не ћемо грешити, ако речемо, да је једино заслуга представљача, што је публика задовољна била. Гђа Рајковићка, као Шарл, очарала је публику својом живахношћу и веселошћу. Да је од њене представе зависила ваљаност ове шаљиве игре, онда бисмо заиста велика уживања имали ове вечери. Неправо нам је било гледати г. Ружића у улови тога незнатног јевуите. Историја светог Кришпина задобила му је до душе наклоњеност публике, али му је даља улога тако неблагодарна, да га при крају комада скоро заборависмо. Гђца Хаџићева била је јако плачевна као Анђелија. Чини нам се, да то није одговарало њезиној улови. Једног језуиту извући из реверенде, па га вадобити за се, племићу, који броји 65 предака, рећи у очи, да је несносан, гадан, презрен и т. д., са Шарлом еклопити алијансију за ослобођење јевуите и протерање грофа Сципиона, — ту треба више несташлука него сентименталности. Г. Лукић такођер је претеривао са костобољом барона Карбонета, која и ако је била несносна, ипак ју је требао показивати више спољним знацима, него са оним прекомерно десператним и јадиковним гласом. Остали таворили су се са својим улогама како су могли. Резултат је у овим околностима повољан — публика је била задовољена. и. 3.

О УО Ри ЋЕ

% (Народно позориште у Београду.) „Српске Новине“ пишу:„У суботу 14. о. м. била је у позоришној дворани велика игранка у корист народнога позоришта. Њевино Височанство, наша узвишена владарка, извештена, о критичном стању позоришта, којем сваком приликом поклања своју особиту пажњу, ставила се на чело збору одличних госпођа ив наше престонице, те су ове, под њезиним покровитељством, приделиле ову забаву, од које је цео приход намењен тренутној помоћи позоришне касе.

Наше народно позориште завод је, који у пуно ј мери заслужује таку особиту пажњу. У целој нашој земљи ово је, тако рећи, једини завод свога рода, завод, у којем лепе уметности налазе потпоре и неге. Ми имамо по свима крајевима наше драге отаџбине и школа и разних других државних завода за разнолике потребе држављана, али, ва неговање лепих вештина, лепе књижевноити, укуса, за храну срца, за буђење и разгревање душевних наших потреба, за све то народно је позориште данас понајвнатније и најскровитије прибежиште, Осим

„ бер ЛБ О Фаљог~

тога и културнонационални интереси налажу нам овбиљски радити за опстанак и даљи развитак ове установе. Кад би смо допустили да она угине, потребе позоришта, не би престале, замо би, према нашим приликама, дошле у руке дилетаната, који, бев потпоре књижевника и уметника, и без ослонца на државни аукторитет, брво би били принуђени да једино ласкају претераним и недовољно овбиљним захтевима публике, из чега после до Орфеума и Колосвума има само један врло узак сокачић, који се даје прегазити само једним кораком. Наше народно повориште дало је нашој књижевности толики број драматичних дела, оригиналних и преведених, од којих су многи оригинални штампани и сачињавају један знатан део народне лектире. Композиције, понајвише оригиналне и с мотивима нашим, срп: ким и словенским, шире се из поворишнога оркестра у цео народ; сама наша, тако лепо у уметничком свету примљена „Химна“, рођена је и први пут отпевана и одсвирана у поворишном дому. Па и живопис и многе друге техничке вештине налазе неге у позоришту, а одавде, потпуно, прелазе у народ. Из позоришног живописачког атељеа ивишле су, осим многих лепих декорација, још и многе друге слике и декоративне израде за практичну потребу грађана; већи број питомаца овога атељеа у данима већих одмора ставља на расположење своје услуге у престоници и ван ње, те се тако и та потреба задовољава више нашом, мање страначком руком. Далеко би нас одвело, кад би смо се хтели дотаћи свију главнијих доброта, које налаве постанка и неге у позоришту. Ово и јесте велики разлог, због којега све напредне државе дају големе новчане потпоре оваким установама: н. пр. Француска република театру Француском 950.000 динара, а осим њега и још многим другима, а хрватска влада, која располагаше куд камо мањим буџетом, даје годишње 80.000 динара, и осим тога, готово сваке године, поклања разлику позоришнога буџета, који упућен на привреду, никад не може бити најтачније предвиђен и утврђен. Наше пак народно позориште непрестано мора да животари са потпором државном од 29.000 динара, а уз то је још имало да претрпи године познатог општег „краха“ и године ратова за ослобођење, које ни у великим, а камо ли у малим народима, нису другарице уметностима и наукама. Није чудо, што је поред таких непогода дошло до данашње новчане оскудице,“

“ (Американска конкуренција.) Значајан пример американске конкуренције дали су американски ивдаваоци књига недавно, када је у Лондону ивишло најновије, прегледано издање ев. писма. Чим се дознало, да ће изићи св. писмо, опремише ти издаваоци више бродова у Енглеску накрцали на њих стројеве, слова и штампарско и слагарско особље. Чим су у Лондону изишли први примерци библије, американски бродари, купив неколико примерака, вратише се одмах натраг, На пучичи морској узеше највећом брзином слагати и штампати, те када приспеше у Америку, растурише стотине хиљада примерака у народ. Енглески ивдачаоци нису продали ни једнога примерка у Америци.

Издаје управа српског народног позоришта.