Pozorište

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„две сенротице“ драма у 8 слика, а 6 чино-

ва, од Џона Оксенфорда, превео Сава. Петровић.)

О самој драми овој, која је 1. фебруара о. 7г.

приказивана на нашој ПЕТИ»

вредности већ било спомена у овоме листу. п ћемо овде напоменути, да су „дДве сиротице“ јако омиљене у нашој публици и мад свуда радо гледа. Ово и није

вом смислу, та, које се допадају, нарочито широј публици, и с тога смо слободни упозорити славну управу

драма у пра-

на то, да ту драму од јако пајо само недељом и.

свецем, па ће као „недељни“ комад бити прави „Сазвазфвек“, који ће нашој сиромашној благајници вазда лепа прихода доносити. И овога је пута каса (не рачунећи претплату) пазарила бли- | зу сто форината, ма што је представа у претплати | била, а да је била недеља пало би и више.

О самом приказивању немамо ништа много казвивати, јер је представа текла у опште лепо и складно. Сви приказивачи трудили су се својски да реше своју задаћу. Нарочито нам је истакнути вешту игру г. Ружића (Пијер), гђе Д. о (грофица Дијана), гђе НЕНА Уј“ ва), гђице Л. Хаџићеве (Ханријета), г. Лукића (гроф Линијер), гђе Добриновићке ратну гђе Динићке (Маријана) и г. И. Станојевића, (ак). А и остали су својим приказом допринели, да је представа тога вечера у целини добро испала. 0 =

(Мати се мора удати. ПТаљива игра у 1 чину, написала Марија Гинтерова, превео „КЕ. А. Ради: војевић. — Пре тога: Гренгоар. [Тозоришна игра У 1 радњи, од Т. Банвиља, превео Ј. Ђорђевић).

У четвртак 9. фебруара о. г. изнесена је била, први пут пред овдашњу публику доста слаба штаљива игра којој је наслов: „Мати се мора удати.“

Ћерка налази у својој још доста „младој“ матери.

опасну супарницу, па би је рада по што по то из куће, намеће је сваком ко јој само шака падне и најпосле је сретно свекру свомео врат обеси предмет, најмање да рекнемо, неукусан, да се не. изразимо: с обвиром на наше прилике, тривијалан. | Обрада није далеко утекла од самог предмета, провирују свуда „плаветне чарапе“. А ни превод се баш не препоручује најчистијим језиком. Једино, што је у целој ствари још ваљало, био је приказ, који су лепо заокружили М. Рајко | вићка, Драгиња Ружићка, Димитријевић, Ди-' нић, Лукић и Милосављевић.

Вече је започело са „Гренгоарем“ а Ружић.

не ћемо овом | приликом говорити, јер је о њеној садржини и

да се тај ко-

него се ту износе слике из живо-'

===

4ћ

(је у ПАРАН улози имао тога вечера „сретно вече.“ Лукићу је Лудвик релативно нов тек га је по други пут давао овде —— па је ипак изнео чисту слику. Није био додуше онај Луд|вик ХТ. што га је Уабег Зеоћ у „Опаепба Пиата -у овековечио, „краљ онај са малим оштрим очима, у јадном сивом оделу, са бројаницама, на глави му стари шешир, пун иконица од олова“, али је то више Банвиљева кривица него Лукићева. Био је Лукић зато прави онај Ран|кеов Лудвик, у кога се „правда и свирепост за руку воде“. — „Ниска креатура и јефтино средство Лудвикове тираније“, берберин ле-Дем нашао је у руку Милосављевићевих управо баш не нужди евровишта, а Марковић је лепе воље |— да л узалуде — показао ва Фурнијера | Лујза Марије Рајковићке позната је; Динићки-

|на пак Николија могла би се без по бриге огле-

| дати са досадањом, трофеја јој не би Фалила. Г. | ИН | ТОЗО ВИ РО

(Народно позориште у Загребу). „Нар. Нов.“

пишу: „Пред врло малобројним општинством приказивала се 18. Фебруара „Шентатова шаљива игра „Пуна врећа лудорија“, у којојје у улози Марте глумила гђца Алма бтавановићена Госпођица Стефановићева у приказивању није почетница, какве смо досада гледали на нашој поворници, али су јој главне погрешке у изговарању хрватских речи пи интонирању гласника, које јој у интензивнијим призорима пречи јасан и разумљив говор. Она пребрзо долази до највеће вивине, коју јој грло може произвести, а у тој висини гласови јој се истегну, отанчају, побледе, тако, да изгубе ефекат оне страсти или оног узбуђења, које би имала приказати, те се претварају у нејасан и доста неугодан низ једноличних грлених звукова. А то је последица немачкога одгоја п онога Ма ТООН, порт је нара | теристика „високонемачкога“ језика, а ппипошто "прирођена мана цењене гђце, која у обичном |

говору има шта више доста дубок орган. Дакле, | настојањем, да се одучи онога, што је сигурно |великом муком научила, и устрајањем у при„родном опсегу свога органа савладаће гђца Сте| Фановићева оно, што јој још за сада знатно | смета на хрватској позорници. Иначе има гђца |сва својства, да буде врена глумица и да, " напосе, испуни временом једно знаменито место У нашој глумачкој дружби; ми велимо сва свој| ства, јер једно најважније апсолутно има рани АНА АУ особно је врло пристала за

|глумачку уметност,“ |

| Издаје управа ерпеког народног позоришта.