Pripovetke / Branislav Nušić

78 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

—- Знам од прилике. Умро је ноћас газда Јосиф Стојић, умро напрасно. До синоћ је још био жив а ноћас умро...

— Лепо, Бог нека му душу прости, Него, кажи ти мени зашто ме то зове г. начелник>

= Па зато вас зове.

— Зато»! Како тог А да није, братац мој, газда Стојић умро неприродном смрћу, јер... ваља знати да му ја нисам никакав наследник...

— Ама није, –- вели пандур — него спрема се цела варош да газда Јосифа што може боље са"храни па као зато, знате, и вас зову.

— Тако, брате... што не кажеш! Што се тога тиче... разуме се, тако да те чујем.

Па се упутисмо заједно начелству са мирном душом и сузама у очима.

Цела се варош устумарала. Гдегод кога познаника сретнеш, тек ти спусти шаку на раме и потресеним гласом проговори: „Штета, изгубили смо газда-Јосифа. Газда Јосиф умро, а такви се не рађају!“

Уђем г. начелнику, он ме предусрете врло љубазно, понуди ме да седнем и за све време нашег разговора говорио је потресеним гласом. Може се уопште рећи да је тога дана цела варош говорила потресеним гласом. Ја мислим да се и моја газдарица јутрос свађала са мужем потресеним гласом, само што ја то нисам могао приметити, не знајући за жалост која је нашу варош задесила.

Г. начелник ми најпре рече ово:

— Господине, вама је позната зла коб која је задесила нашу варош. Ноћас је умро газда Јосиф, човак ретких заслуга, кога је сва варош поштовала. Ви можете и сами да оцените колику благодарност ми сви дугујемо покојнику, па смо ради да дамо томе и видљива знака. Потребно је, измеђ осталога, да над покојником неко говори и једно надгробно слово. Како ми је познато да сте ви написали једну шаљиву игру за позориште, по чему би се могло