Pripovetke / Branislav Nušić

ПОСМРТНО слово 79

рећи да сте у неку руку књижевник, то налазим да би ви то најбоље умели и могли.

Г. начелник је то све изговорио тачно и озбиљно.

— Признајем г. начелниче — почех ја као мало збуњено — признајем да би се могло рећи да сам ја у неку руку књижевник, али, знате, та врста надгробна слова...

— А не, не, — прекиде ме начелник брзо — ја вам остављам потпуну слободу; ви сами изаберите стил и онако, то баш не мора бити састављено класично, као за позорницу, него... ту се мало збуни г. начелник и поче кб бајаги да намешта столицу.

— Лепо г. начелниче, али ја, знате, немам ни довољно материала.

— Како, вама нису познате заслуге покојникове»

— Не.

— Него, да, ви сте од скоро у нашој вароши, да.

— Кажите ми их у главном,. и ја извадих парче хартије и писаљку.

— Да, да, право кажете, да вам кажем... и ту се г. начелник поче да чеше по глави и да се размишља, па онда као дође мало у забуну, те поче да се окреће овамо и тамо, дохвати се канцелариских маказа те се стаде играти њима и, најзад, поче мало нижим гласом... Ја, управо да вам кажем, и ја сам тек три тодине овде па могао бих вам казати само у општим фразама, али је за такве ствари боље да имате појединости. Зар нег

— Да, али ко би ме могао обавестити2

7. начелник се домислио па рече весело и брзо:

— Знате, идите г. проти. Најбоље отидите г. проти.

Опростим се дакле са г. начелником те упутих се г. проти, размишљајући успут како ли би, од прилике, гласио почетак беседе.

Затечем г. проту код куће. Седи у наслоњачи, у штикованим папучама и белим фусеклама и чита „Велпки српски народни кувар“, који је написала