Pripovetke / Branislav Nušić

Боја ве ве ноја [раје јој

ДОБРОТВОР.

У нашој вароши умро је најбогатији човек, Јосиф Стојић, и то име је све дубоко тронуло.

Ретко ће се родити човек као што је покојни Јосиф Стојић. Походио је цркву редовно; био је одборник у општини; био је тутор црквени и био је члан надзорног одбора Заложне Банке. Но иначе био је то необично племенит човек; тако је једне године, када је стегла необично љута зима, дао двадесет динара за куповину дрва сиротињи; једноме општинскоме служитељу поклонио је своје старе панталоне, а једној незбринутој удовици са шесторо деце подарио је три киле кромпира. Он никога није увредио, никога попреко погледао, а ако је кога и тужио суду за дуг, он се лично није у то мешао већ је такве ствари обично предавао адвокатима.

Колико је Јосиф Стојић био велики грађанин наше вароши, колико достојан трајне успомене и колико племенит најбоље показује и распоред имања који је он учинио пред саму смрт. Оставио је и жени својој колико треба и браћи и братићима и сестри и сестрићима, па чак и једном даљном рођаку, сиромаху, оставио је два дуката, колико да и њега не заборави. Ето онако велико имање какво је имао Јосиф Стојић, па како мудро распоређено, тако да се овом приликом потврдило оно: да Бог зна коме даје.

Лепо смо га и сахранили, онако како и приличи тако ретком човеку. Његова нас је удовица, после погреба, лепо почастила за душу покојникову,