Pripovetke / Branislav Nušić

ДОБРОТВОР 87

онако како и приличи једној тако реткој удовици; али нас све то није умирило ни утешило.

Г. Јаков Јанковић, срески писар (који је, узгред буди речено, остао покојнику 70 динара дужан) једнако је и одлучно тврдио и понављао ову реченицу:

— Ми се покојнику нисмо довољно одужили.

А господин Риста, бивши жандармериски потпоручник, сада општински писар, додао је на то:

— Да је којом срећом покојник умро у каквој другој држави, не би чекали ни да се охлади а подигли би му споменик.

Поводом оваквих мишљења, забринусмо се сви и узесмо да смишљамо: на који би се начин могло овековечити име тако ретког човека као што је покојни Јосиф Стојић.

Нисмо се могли решити да му дижемо споменик. Прво, што би то било скупо, а друго, што нисмо смели никоме да поверимо скупљање добровољних прилога. Одустали смо и од предлога, који се био јавио, да једну улицу назовемо његовим именом, јер се та врста споменика никако није могла да одржи у нашој вароши. Имали смо ми и улицу Цара Душана и улицу Краљевића Марка и још како лепо исписану плехану таблу на почетку улице. Али већ после неколико дана нестало би табле да се након два и три месаца појави на каквом дућанчићу премазана и исписана другаче. Тако, на пример, свако живи зна да је некадашња „Улица Цара Душана“ данашња „Бакалска радња код Лојане Свеће“; тако исто Цар Лазар је данас „Шаран“, а Краљевић Марко „Камила“. Кад грађанство није више презало да префарба и имена данашње владајуће династије, онда је општина дигла руке од крштавања улица и тако је та врста споменика сасвим изумрла код нас.

Према свему томе врло је тешко било решити на који би се начин могли одужити сени тако реткога човека као што је био покојни Јосиф Стојић. Било је, додуше, неколико предлога, међу којима